Ја сам ваша будућност.

Жалосно је што ви не знате ко сам.

Требало би, да бар једном, прочитате роман „Глувне чини“. Тако ћемо се сасвим сигурно боље упознати, пре него што се коначно сретнемо. Пре него што постанете као ја.

У ЗБИЉИ

Чућете сигурно да сам ја само плод уобразиље писца Александра Илића. Али не дајте се тако лако заварати. Истина је да га знам доста дуго. Родио се 1890. године у Бечу, и то је био његов први сусрет са велеградом, какве ви данас тако добро знате. Заразио се писањем доста рано. Већ 1912. Народно позориште извело је једну његову једночинку. Уписао је студије филозофије у Београду, у чему га је омео почетак Великог рата. Као добровољац је ступио у војевање, учествовао је у повлачењу српске војске преко Албаније у Грчку, одакле је заједно са другим српским омладинцима послат у Француску 1917. године. Тамо је завршио студије књижевности и то на Сорбони 1920. године.

Ви не можете замислити какав је Париз био тад. Ви, који га сада видите само у светлу жалосних Олимпијских игара, не можете замислити колико далеко су досезала светла овог града. Чим вас окупају њихови најдаљи разнобојни зраци, ви знате, осећате да сте стигли! Ово је, куме, Париз! И ту је све могуће. И Модиљани, и Троцки, па чак и ја!

И ту смо се ми упознали.

Али није Илић то одмах обзнанио. Не, он је, паметно, прво мудро ћутао, читаву једну деценију од нашег сусрета. Како ли му је само успело! По повратку у Београд, није се досађивао. Наставио је да пише: књижевне приказе, приповетке, драме, песме, путописе… Ступио је у дипломатску службу, био је дописник у Одељењу за штампу нашег посланства у Бечу, из кога је отпуштен због здравствених проблема. У службу Министарства спољних послова вратио се након лечења 1930. године, и све до 1937. године имао је намештење у његовој архиви.

А баш те 1930. године светлост дана угледао је његов роман „Глувне чини“. Заправо, то је мој роман, ја сам га њему дао у закуп, уступио такорећи без накнаде, својевољно и неопозиво. А друго, и значајније, то је ваш роман, драги читаоци. А да ви то ни не знате.

НА СТРАНИЦАМА

Одобравам му све корекције стварности које је морао унети. И несумњиве цензуре, премда делује да ништа није сакрио од вас. Нити сам га ја обавезао на то.

Унео је у тај роман и себе. У главном јунаку без имена, који од страхота рата и свог срамног бекства од њега утеху тражи по улицама Париза, нашли смо се и он и ја, месечар и вукодлак. Не очекујте грандиозну историјску конструкцију, ово је роман који се чита чулно, странице му се нежно додирују и танано ослушкују, док су речи луде, ветропирне, у разним бојама, да од њих очи пеку!

У њему је заробљена једна танана душа, у освиту своје младости, у предворју догађаја који ће изменити године пред њом, па и читав век, на начин који људски род дотад није знао! Из тог времена настаће све оно што данас видите! Да, да, смешно је то вама, деци овог века, да помислите како је некада изгледао свет. Кога занима то, будућност је важна!

Али Илић и ја видели смо тако давно обрисе овог вашег света. У страхотама рата каквог дотад нисмо познавали, угледали смо рашивање света и свих вредности које га чине. У опијумским фантазмагоријама потражили смо смисао, који ви данас покушавате да нађете у опијатској грозници удобно у свом дому. Ми смо бар морали да се мрзнемо, да ходамо, трчимо, да стигнемо до мемљивих просторија где смо заједно са потпуним странцима тражили трансцеденцију! Ми смо осећали студ, врућину, бол и сладострашће, грлили смо их као рођене и своје, ми смо прихватали ту тежину постојања и његове забрањене плодове.

Из њих се породио ваш свет, у коме се за све то готово не прелазе прагови кућа, све вам некако стиже без имало труда. Ви лако прелазите тај Рубикон, као што смо и ми свој. А желели смо, као што и ви, то ткање које се рашива. Попут вас, ишли смо ка чулном, опипљивом, укусном, страсном, а сањали вредно, недодирљиво, топло, чисто, неокаљано, а са другим се будили. Сви ти силовити контрасти одвели су ми душу у неврастенију, као што је вашу у анксиозност. Сањали смо дан склопљених очију, а отварали их само ноћу. Баш као и ви.

„Не, то није ноћ! То ја лежим на дну неког огромног, склопљеног ока, упртог небу“, написао је Илић да сам рекао. Мора да јесам!

У БУДУЋНОСТИ

Наслутили смо ми вашу судбу. И видели смо је. После Великог рата, уследио је нови светски сукоб, другостепени, Велики рат на квадрат, кога називамо Другим. Да је успео да преживи његове вихоре, не сумњам да би Илић писао и о томе. Али он је преминуо 1947. године, у ослобођењу, у затвору у Сремској Митровици, у немилости нових власти, јер је „као дипломата од каријере“, желео да „покрене неку опозициону акцију“. Кажу да ми се друг уплео у неку шпијунску мрежу, која је уз домаће руководство имала везе са амбасадом САД.

Али ја о томе не знам ништа. То је већ ваше време, са историјом која вечито касни, грчевито се држећи за скуте стварности, која је презире. То ме не занима, о томе не могу да причам, глава ме боли од тога!

Мислићу уместо тога о глувним чинима, границама непознатог и опипљивог, стварног и измаштаног. Ослобођен сам од представа које је Илић имао о мени, о књижевном јунаку кога је створио и заволео. Покушао је да ме разуме, да ми да почетак, средиште и крај, ослонац, сидриште и топло огњиште.

Ја сам изнад тога!

Ја сам ваша будућност!

Ја ћу вам се тек допасти!