Када се данашња поп-култура у својим делима позабави догађајима са ових простора, нарочито из новије историје, то увек, сасвим оправдано, изазове сумњу у њихову вредност. Такво дело обично у основи не буде заокружена целина, а готово увек служи као инструмент (не)скривене пропаганде, лишене сваке објективности. Фебруара ове године, међутим, појавио се у нашим књижарама један леп изузетак: стрип „Добродошли на Косово“.

Његове странице доносе нам причу о Димитрију, Србину са Косова и Метохије, који из Италије, у којој живи, путује преко Црне Горе за Косовску Митровицу, на сахрану свог оца, непосредно уочи погрома српског становништва у марту 2004. године. Причу су написали Симона Могавино и француски политиколог српског порекла Никола Мирковић, цртеж је радио Ђузепе Кватрочи, а колор Хозе-Луис Рио и Салваторе Беваква. Симона Могавино је пристала да ради на овом стрипу на позив Николе Мирковића, зато што јој је тема била изазовна али и зато што, према сопственим речима, није могла да поднесе да зна мало, или нимало, „о крвавом рату који се одвијао на свега сат лета од моје куће“. Његово издавање подржале су организације „Солидарност за Косово” (франц. Solidarité Кosovo), које од 2005. помаже Србима и мањинама на Косову и Метохији и „Запад-Исток“, чији је циљ да приближи Западне и Источне Европљане путем организовања семинара, конференција и јавних (културних, спортских и других) манифестација. Стрип је објављен новембра 2019. године у Француској од стране издавачке куће „Роше“ и одштамшан је у 10 хиљада примерака, који су се готово распродали. Био је најпродаванији на „Амазону“ у Француској, о њему се говорило и на познатом француском Каналу 5, а препоручен је као једно од издања године. Наша јавност први пут се упознала са овим стрипом када је Арно Гујон, оснивач и директор организације „Солидарност за Косово” на свом Инстаграм профилу објавио фотографију на којој у рукама држи примерак овог стрипа, честитавши том приликом екипи која је радила на пројекту, на челу са Николом Мирковићем, који је такође један од оснивача ове организације. Стрип се у фебруару ове године појавио у књижарама у Србији, на ћирилици и у издању „System Comics”-а, и у Републици Српској, на латиници у издању „Девете димензије“. Ово издање садржи пратећи текст Драгослава Илића „Косово, вапај за слободом или најскупље судилиште“ и интервју са Николом Мирковићем, којих нажалост нема у издању за читаоце у Србији.

Основна идеја аутора била је да, по речима Николе Мирковића, овај стрип проговори о Косову и Метохији из другачијег угла – и то о патњи Срба на овим просторима. Главни део приче који прати Димитрија управо и говори о томе. У приказу живота на Косову и Метохији, стрип има неколико врло упечатљивих илустрација, од којих је једна – рушење цркве Светог Илије у Подујеву – верна копија снимака стварних догађаја који су у време погрома обишли све ТВ станице. „Многи су тек тако сазнали и да је постојао погром 2004.“, рекао је Мирковић. Међутим, упркос наслову, стрип се не бави само животом на Косову и Метохији, него се, кроз лик Димитријевог сапутника Милана, дотиче и грађанског рата у Босни и Херцеговини. Из ова два различита угла на крају долазимо до једне јединствене слике грађанског рата на овим просторима.

Сва трагедија грађанског рата у СФРЈ произилази из чињенице да су линије фронта пролазиле не само кроз територије, него кроз домове и породице. Овај стрип управо и говори о томе, врло убедљиво. Сукоб између народа који живе на простору Косова и Метохије био је увод у трагедију распада СФРЈ, који је дочекао као отворена рана, да би се на крају појавио као последњи чин трагедије и грађанског рата у некада јединственој земљи. За узроке ове трагедије стрип разматра не само оне унутрашње, односно чиниоце друштва некада заједничке државе, него и спољне. Баш због тога су корице стрипа у бојама једног познатог бренда, а један од спољних криваца за распад СФРЈ је чак наведен и поименце.

Грађански рат у бившој Југославији и неколико деценија после завршетка и даље представља важну вододелницу у односима народа који су некада у њој живели. Косово и Метохија представља трагедију која траје и мислим да нам њен смисао, као друштву и народу измиче, иако је по природи врло јасан. Мало је један стрип да успе то да објасни, а камоли да успе да се надовеже и у себи обједини и грађански рат на просторима Босне и Херцеговине. Циљ аутора је стога био, по речима Николе Мирковића, „да кажемо како је било, али и да скренемо пажњу на то да се тежак живот наставља“. Симона Могавини је још прецизинија „Поруку коју сам хтела да пренесем овим стрипом могу да сведем на једну реч: помирење“. И то је легитиман став аутора. Међутим, оскудност уметничких дела који се баве догађајима на Косову и Метохији може отуђити читаоце од овог дела. А не би требало.

Са ове дистанце и уз свеприсутну медијску машинерију, додатно појачану друштвеним мрежама, жртве нашег народа готово да остају прећутане и маргинализоване. Али борба на том фронту још траје. Овај стрип се дотиче тога, али његова целокупна пажња усмерена је ка будућности, ка помирењу. Ране су још увек свеже и по свему судећи биће отворене још неко време. Међутим, да се неки страшни догађаји више никад не би поновили, да би постојала будућност као таква и то не било каква, о овим догађајима се мора размишљати, говорити, објективно, из свих важних унутрашњих и спољних углова и путем свих важних уметничких и информационих медија.

Само тако ће помирење, данас можда далеко, једног дана бити и оствариво.

Који је циљ овог круга јада и насиља и страха? Он мора имати сврху. Или наш универзум нема смисла а то је незамисливо. Али коју сврху?

То је највећи проблем човечанства, за који разум, за сада, нема одговора.

Шерлок Холмс, „Картонска кутија“