Одлуку да ове године у повратку из Козарске Дубице – родног краја мојих родитеља – посетим подручје на коме се некад налазио концентрациони логор Јасеновац, нисам донео олако. Након распада СФРЈ, некада јединствено спомен подручје, подељено је на два дела: Спомен-подручје Доња Градина у Републици Српској, Босна и Херцеговина и спомен-подручје Јасеновац у Републици Хрватској. Иако су оба практично успут и у одласку и у повратку, када ми је искрсла мисао да би их требало посетити, приликом изношења тог предлога глас ми је благо утихнуо, као да се боји да ће њиховим именовањем призвати несрећу која она носе.
Тог облачног дана који смо одредили за повратак у Београд стигли смо у Доњу Градину нешто пре поднева. Улаз у спомен подручје је слободно, па смо кола оставили на паркингу и упутили се пешке у обилазак. У малом музеју у току су биле припреме за изложбу, па смо продужили ка спомен подручју, великој шуми испресецаној пропланцима, на којима се налази десетак масовних гробница, названим по основним карактеристикама подручја на којима су пронађене: Јасен, Тополе, Врбе, Бријестови, Баре, Орловаче, Кошуте, Казани, Тишина и најближе Сави, мало изван самог спомен подручја, Топола Ужаса. Сва ова места могу се обићи пратећи насуту црвенкасту стазу и једним делом пратећи насип којима су омеђена од реке.
Прво што приметите обилазећи ова места јесте нестварна тишина, испуњена цвркутом птица и куцкањем детлића, која је само понекад била прекинута звуцима механизације и опремом којом радници одржавају ово спомен подручје. Нисам могао да је упоредим ни са чим што сам досад имао прилике да доживим у боравку у природи и схватио сам да је то зато што је ово подручје једно велико гробље, у потпуности под заштитом мајке природе. Тишина којом сте окружени убеђује вас да се крећете тихо, уз мало речи, јер је ово шумовито и мирно место некада представљало отелотворење свих представа пакла која су позната човечанству. Подручје села Доња Градина насупрот Јасеновцу представља највеће стратиште овог страшног концентрационог логора, а већина масовних погубљења заточеника вршено је управо ту. Не може се ни замислити да су на том месту пронађене гробнице у којима су бацани живи људи да би били убијени, тела оних који су већ умрли и посмртни остаци који су кувани и паљени. Поред тога, вршена су испитивања о употреби људских остатака у прављењу сапуна, по којима је део овог подручја Казани и добио име! Само трагови ископавања по шуми и пропланцима и камене табле са ознакама гробних места и одломцима из књижевних дела остали су после ужаса који су се некада одиграли овде. Не рачунајући сведочанства природе.
Након Доње Градине, преко граничног прелаза Градине Доње, прешли смо мост на Сави и дошли до православног манастира Јасеновац, у самом центру истоименог насеља. На улазу нас је поздравила једна монахиња, док је цело место прожимао мир недељног поподнева. Манастир Јасеновац је првобитно био црква Светог Јована Претече, саграђена 1775. године, која је током Другог светског рата порушена а гаража која се налази испред ње била је део концентрационог логора Јасеновац. Средином осамдесетих црква је обновљена, али је у грађанском рату деведесетих година оскрнављена и уништена, да би 2000. године била обновљена и претворена у манастир.
Одатле нас је пут дуж насеља и обалом Саве одвео до спомен подручја Јасеновац, северозападно од Доње Градине, на супротној обали Саве. Музеј са сталном поставком осмишљен је као лавиринт, који посетиоца упознаје са ужасима који су задесили заточене Србе, Јевреје и Роме. Мрак уских ходника повремено пробија сабласна светлост екрана на којима се приказују сведочанства преживелих и лампи које осветљавају предмете пронађене у логору, као што су одећа заточених, ознаке које су у складу са националном припадношћу морали да носе и тупа и оштра оружја којима су убијани. То је безмало пут у срце таме, ако се тако нешто може и замислити. Од музеја се уским путем пешице или колима може доћи до споменика Камени цвет, као отелотвореним криком свих страдалника. У његовој близини нас поново налази тишина природе, која је простор око споменика обележила малим језером.
Тешко је стећи иоле стварну слику ужаса са којима су се Срби, Јевреји и Роми сусрели у Другом светском рату. У крају из кога су моји родитељи, концентрациони логори у Независној држави Хрватској уништили су велики број породица, оставивиши страшне последице на животе оних који су успели да преживе и утичући на животе генерације које су дошле после њих.
Чињеница је да ни после толико година ми не располажемо укупним бројем жртава, односно њиховим проценама, о чему се може написати једна вишетомна студија. Интересовање за ове догађаје у средини у којом сам ја одрастао не јењава и по свему судећи неће никада пресахнути. Међутим, историја се не учи само из књига. Свако од нас појединачно може да допринесе да се у оквиру друштва као целине одржи сећање на ове немиле догађаје наше не тако давне историје. Због тога треба посетити ова спомен подручја и одати почаст њиховим жртвама. Бар једном у животу.
Ко не памти, изнова проживљава.
Мртве су руке и мртве пушке
У смрти се постројавамо…
Бранко Ћопић
