Драги читаоче,

Имајући у виду да си пронашао и усудио се да прочиташ мој први текст скривен у запећку интернета, сматрам да заслужујеш да ти прво објасним назив колумне.

Лешек Колаковски, најпознатији пољски филозоф, критичар комунизма, дисидент и предавач на неколико универзитета у Великој Британији, Канади и Сједињеним америчким државама, давне 1974. године, у оквиру филозофске дебате са Едвардом Томпсоном, написао је чланак „My Correct Views on Everything“.

Не улазећи у садржај и исправност ставова изнетих у наведеном чланку, али имајући у виду менталитет нашег народа у ком постоји неколико милиона (на жалост по сваком попису све мање) бољих председника Републике, председника Владе и селектора репрезентације (углавном фудбалске и кошаркашке, јер нас остали спортови интересују само кад узимамо злата), као и моје неформално знање о већини ствари о којима ћу писати, сматрам да је назив колумне адекватан. Кад нас је недовољно познавање материје спречавало у томе да изнесемо став по неком питању и да га упорно бранимо колико год нас стварни догађаји демантовали?

Сад кад смо се упознали, можемо да почнемо.

Управо је започело Европско првенство у кошарци и време је да се позабавимо овом темом, јер Срби воле кошарку и кошарка воли Србе. Који су разлози да смо баш ми народ који својим кошаркашким успесима плени већ 50+ година? Од Киће и Моке, преко двојице Саша (из неког разлога надимак од Предрага је Саша), Теа и Брадуље до Николе и Богдана. Само од стицања пуне независности пре 20 година, и поред велике друштвене, политичке и економске кризе у којој се налази, Србија има 6 медаља на великим такмичењима.

У овом чланку ћу покушати да објасним разлоге нашег успеха.

Висина: Срби спадају у највише народе на нашој планети. Цвијићева Динарска раса Срба (на жалост подељена у четири земље од Велебита до Копаоника и од Ловћена до Рудника) је највиша у Европи са просечном висином за мушкарце од 184 cm. Просек за Србију је нешто нижи (182 cm), али како је сан сваког Србина, где год рођен, да прослави медаљу на балкону Скупштине града Београда, то не мења пуно ствар. Ако је неко бар једном видео како изгледа кошаркашки терен и приметио да су обруч и табла високо изнад подлоге, јасно му је да је висина велика предност у кошарци.

Број играча: Кошаркашки тим на терену се састоји од пет играча, што је знатно мање од 11 играча у фудбалу (спорту који Срби воле, али он не воли њих). Велики број Срба је углавном јако тешко организовати осим ако нису у војној или полицијској униформи, а и у тим случајевима има озбиљних пропуста које су резултовали катастрофама. Петорица Срба могу да се договоре око нечега, могу да направе план, могу и да се подреде бољем играчу и одиграју за њега ако ће им то донети победу. Таква заједница има бољу кохезију и спремност члана да жртвују свој учинак за екипу у одређеном моменту је већа него код бројнијих заједница где је могућ и већи број својеглавих људи који не желе да се прилагоде. У последњих петнаестак година је све већа популарност професионалног уличног баскета у Србији, који има предност у томе да је број играча на терену сведен на три, што организацију екипе додатно олакшава. Вероватно не морам наводити да су Срби покорили Свет и у овом спорту.

Позиције на терену: Позиције играча у кошарци су тако постављене да претежно зависе од висине (углавном је најнижи плеј, а највиши центар), при чему све позиције подједнако могу и морају да играју и напад и одбрану. Ово даје осећај једнакости у заједници, што је за Србе јако важно. Србин ће помоћи човеку за кога сматра да је у сличној позицији као што је његова и ако га не познаје, а проклеће најрођенијег уколико сматра да је незаслужено изнад њега (чак и кад му подмукло подилази тражећи ћар). У другим колективним спортовима постоји позиција голмана (то је онај који не зна да игра) и често позиција одбрамбеног играча (зна мало више, али недовољно да се наметне у нападу). Они „риљају” за своје саиграче у нападу и тај напор често остане непримећен, а они бивају скрајнути. Фудбал, рукомет и ватерполо се играју због голова, а не да би се неко дивио голману или одбрамбеном играчу. У кошарци сви играчи на терену имају једнаку шансу да буду најбољи поентери, да обезбеде лаке поене за свог саиграча или да му покрију леђа у одбрани. Нема веће једнакости у колективном спорту.

Индивидуалац у групи: Последње две деценије сви смо сведоци каријере нашег најуспешнијег спортисте свих времена у индивидуалним спортовима, Новака Ђоковића. Новак је сам свој тим и све препреке с којима се суочава мора сам да преброди. У том смислу је више изузетак него правило. Имајући у виду трендове, следећег успешног тенисера ова нација неће дочекати. Са друге стране, Србин не воли да буде сам, он вапи за групом, али воли да буде индивидуалац у тој групи. Да буде јунак, онај који ће своје саиграче одвести до победе. Кошарка више од свих спортова даје могућности за то. И онај ко не прати кошарку зна за тројку Саше Ђорђевића у последњој секунди против Хрвата на Европском првенству 1997. Онај ко мало више прати сетиће се Ђорђевићевог рафала против Литванаца 1995, Бодирогиних симултанки 1998. и 2002, Гуровићевих тројки 2002. против Американаца, Теодосићевог рафала против Словенаца 2009. и тројке Шпанцима следеће године, Богданових 10 везаних поена против Руса у полуфиналу 2017, итд. У другим колективним спортовима се много теже постаје херој унутар групе. Морате бити Меси или Марадона, евентуално Карабатић. У одбојци и ватерполу толико зависите од својих саиграча да је то немогуће.

Маштовитост и виц испред голе снаге: Срби су духовит народ који воли да се игра. Воле да надмудре противника својом луцидношћу. Вековима су преживљавали уз приче о намазаном Ери који је надмудрио Турчина. Кошарка омогућава да се лопта сакрије, провуче, подвали или пошаље саиграчу тако да је противник не види. Једном приликом је Расел Вестбрук (слика и прилика физичке кошарке) изјавио да европски кошаркаши морају више да се труде у нападу јер немају довољно талента. Расел је сматрао да је таленат само експлозивност, брзина и скочност, у чему је некадашњи најкориснији играч NBA лиге био неприкосновен, али је занемарио маштовитост и вештину да се машта претвори у реалност, а у томе је народ „сељака на брдовитом Балкану” ненадмашан.