„По мом мишљењу, Бранко Ћопић је најбољи југословенски писац, и то не зато што је из ових крајева“, рекао ми је улични продавац књига док сам разгледао његов штанд у центру Бања Луке. „Он има највећи распон од свих наших писаца, јер може да пише и за децу и за одрасле, и поезију и прозу једнако добро“, закључио је он. Осмехнуо сам се. И мени је много драг, и то не само због његовог неспорног талента.

ЈЕДАН ЈЕ ЋОПИЋ

Када је од родитеља добио име по песнику Бранку Радичевићу, тешко да се могло очекивати да ће се и он осмелити на путовање у поетске висине. А он је у свом животу досегао и највише врхове у прози, како је то лепо приметио улични продавац из Бања Луке. Нема много писаца који су присутни у различитим књижевним формама, али сви међу њима поносно носе звање класика.

Данас је Ћопић синоним за тзв. партизанштину, приче и песме из народноослободилачке борбе и пасивних крајева, заједно са његовим најпознатијим јунаком, Николетином Бурсаћем. Мање је познато да је писао и романе, који су осликавали трагичност грађанског у сенци ослободилачког рата и нимало једноставан живот у новом, послератном добу. За један од њих, „Не тугуј бронзана стражо“ добио је и НИН-ову награду 1958. године. Тај део његовог стваралаштва данас је чини ми се неправедно запостављен. Али о томе ћемо неки други пут.

Прва станица за проучавање Ћопићевог стваралаштва представља његова поезија, коју је, поред хартије, од заборава сачувао и винил.

ДЕТИЊСТВО НА ПЛОЧИ

У некадашњој СФРЈ, продукција тзв. говорних плоча, са читањима књижевних дела, моно-драмама и др. уопште није била реткост. Посебно занимљиве су ми биле оне у којима песници и писци сами читају одломке својих дела и говоре о свом стваралаштву. До ове својеврсне претече аудио-књига дошао сам сасвим случајно, а прва плоча у овој колекцији била ми је „Мала моја из Босанске Крупе“, објављена 1979. у продукцији РТБ Београд.

Као дете родитеља из Босне и Херцеговине, које је рођено у Београду, не могу да кажем да осећам повезаност са овим пределима на начин који су је они имали. Животни путеви су ме одвели у неке друге, јужније крајеве, па постојбину моје породице откривам позније у свом животном добу. Иако не говори о њиховом родном крају, ова плоча свакако верно приказује какав је некада био њихов живот. Али то наравно није једини разлог што ми је драга.

На плочи се налази дванаест песама које говоре о Бранковом детињству у Хашанима и Бихаћу, уз лична запажања о свему што му се у том животном добу дешавало. Чари родног краја, али и одлазак од куће у сусрет школским обавезама, несташлуци, прве љубави, друговање као нешто незаобилазно у његовом животу, али и стваралаштву, све оно што чини детињство, а што научимо да је важно тек касније у зрелом добу, избија при сваком сусрету игле са винилом.

Топлина и ведрина ове интимне исповести не може се повезати са Бранковом трагичном судбином удаљеном свега неколико година од времена у коме је настао овај запис.

НАШ БРАНКО

Само је такво детињство могло да произведе једног таквог писца и песника, јединственог у стиху, шали, и збиљи, иронији и сатири. Због ове плоче га чешће и ословљавам по имену, него по презимену, нарочито међу онима који га заиста разумеју.

Пре заслужених награда и почасти у послератном добу, пре друговања са Николетином у рату у коме је и сам учествовао, он је пре свега био дечак по имену Бранко. Као ретко ко, носио је своје детињство и родни крај свуда са собом, а у сваком кутку свога стваралаштва могу се пронаћи искрице и пејзажи тог животног доба. Тиме нас је подсетио на једну велику, а данас, попут њега, заборављену истину.

Дете је отац човека.

Зато му се треба и вратити.