Сведоци смо опште пошасти филмских и ТВ адаптације стрипова, књига, видео-игара и убацивања популарних играчака (Lego, G.I. Joe) у ново рухо на великом платну. Ту су и надоградње популарних филмских хитова из прошлости, у виду проширења прича било унапред (sequel) или уназад (prequel) у односу на оригинале који су их инспирисали. Ако у адаптацији или надоградњи нешто ново постане популарно, онда и оно неумитно мора да доживи својих 5 минута на великом или малом екрану (spin-off). Њихова свеприсутност, агресија на сва чула пре и након појављивања и обавезне интернет расправе о њиховом значају и квалитету неумитно призивају њихову анализу у економском кључу, уз потпуно занемаривање њихове уметничке вредности, коју неки конзументи ових производа још и оспоравају, али сами аутори најчешће драге воље одобравају и отворено признају.
Основа пословних стратегија ових мултимилионских франшиза је следећа: филмском или ТВ адаптацијом допрети до што већег броја људи, отварајући врата за додатну зараду у виду играчака, видео-игара, књига, стрипова и сл, од којих су многе адаптације и кренуле. За основни производ или изворни материјал (стрип, књига или филм) прави се бизнис план за производњу и могуће домете у новом друштвеном и социјалном контексту у односу на тренутак када су настали уз евентуална оплемењивања. Скоро ниједну филмску или ТВ франшизу ово није заобишло, остављајући љубитеље оригиналног дела некад у одушевљењу а некад у агонији, а чак и тада свакако у намери да то ипак конзумирају. Затим се бира менаџерски тим који ће довести до осмишљавања и завршетка овог пројекта, од магловите идеје на табли за цртање до бесомучне промоције готовог производа од врата до врата након изласка. Овај тим – редитељ, сценариста, глумци и др. – пажљиво се бира од стране Кранга целе операције – Продуцента. Приликом избора, редитељ и сценариста дају магловите, али обећавајуће изјаве о постојању визије, наравно са мало детаља, да се не квари ужитак у финалном производу. Колико креативне слободе они имају у целом пројекту, доста је упитно, а велики студији су досад научили како да је задрже за себе. Ко се са том визијом не сложи, често ни не уђе у најужи избор или бива ражалован, уз доделу неке ситне функције (продуценчића колико волиш) или без ње. Од тима се очекује велико залагање на терену, буђење и одлазак на спавање у служби производа, а за његову промоцију инструмената не мањка: од кратких (teaser) и правих најава (trailer) и реклама као обавезних (постоје чак тизери за трејлере!), налога на друштвеним мрежама, гостовања у емисијама, до „случајних“ одавања појединих детаља и „ложења“ већ запаљених фанатика и експлозије спекулација на интернету. До самог изласка производа на тржиште очекивања су подигнута толико високо да се у биоскопску столицу пар минута пре почетка филма седа са осећајем да ће наредни минути и сати проћи у нечему величанственом. Критика је скоро безопасна у служби агрегатне тражње (са дометима попут „филм је забаван, ако занемарите логику“), интернет је свакако спреман да свакој рупи у заплету да објашњење кроз неку нову теорију или оправдање, а играчи у тиму (пре свега глумци) су тако аwесоме и цоол кроз све медије за комуникацију, како им одолети. Оно, јесте да од тога зарађују, да успех производа за њих значи конкретну валуту, да је то све део наступа јер су у суштини глумци, да свака постава има паметницу, добрицу, особењака и тихог мргуда, који су током снимања сви разиграни, опуштени и фокусирани, редитељ из њих извлачи максимум и даје исти, збиља како им не поверовати и милионити пут, кад су све изјаве добро научене и идентичне!
Тајна њиховог успеха?
Нико више не треба да се заварава шта је крајњи домет ових филмских и ТВ производа. Продаја што више играчака, стрипова, књига, било као пратећих водича или чак адаптација онога што је филмски приказано, са пратећим безобразлуком да се поједине рупе у заплету објашњавају управо путем ових производа! Они постају основни разлог постојања својих филмских или ТВ комплемената, који су сведени на полудовршене производе са крајњом вредношћу на нивоу најобичнијег трејлера или рекламе. Цар је одавно го, али му се непрекидно учитавају слојеви и слојеви одеће и обуће којих нема или их никад није ни било. Тајно оружје у рукама магната који омогућава да све ово и даље даје резултате, седи у кући самих потрочаша, брже од метка, јаче од хидрогенске бомбе и непоколебљиво скоро као време.
Његово име је носталгија.
Свако дете има свој начин забаве, а то су у последњих пола века биле играчке, стрипови, филмови, видео и друштвене игре. Све је лако кад си млад и све је лепо кад си мали. Старе занимације у новом руху – то је путовање кроз време. Инстант контакт са оним делом себе који је још увек ту негде испод посла, развлачења од почетка до краја месеца, кредита, породице, љубавних и здравстених проблема. Некад само у сећању, некад у наказној форми неизлечиве инфантилности, те успомене се оживљавају и не чуди што је основ њиховог пласмана: побегни од досадног себе, улети у фантазију, занемари логику, види летелице, ласере, пју!, пју!, препусти се и уживај. Чист ескапизам! И како му одолети? Јер свашта се може рећи за људе, али једна ствар им је заједничка: сви су некад били деца. У том смислу је зов мултимилионских франшиза неодољив и неко би морао да вас ланцима веже за радијатор да бисте то пропустили. А са њиме и колективно искуство потрошње и препричавања лоших и добрих ствари и пратеће (само)изолације у друштву које због тога неумитно следи.
Иако сама по себи није лоша, носталгија је претворена у робу лошег квалитета са конкретном ценом, новчаном а нарочито духовном. Лишена могућности да кроз њено доживаљавање човек нађе исправан пут када живот почне да стагнира или крене лоше, она постаје опијат који нуди самозаборав, точак за хрчка који стално тражи нову конзумацију.
Да ли се треба одупрети њеној заводљивој песми, то је већ лични избор. Да ли је то могуће? Свакако. И живот постоји након тога.
Само питајте Одисеја.