Ако сте икада гледали криминалистичку серију „Банде Бирмингема“ (Пики Блајндерс), сигурно је на вас крај друге сезоне оставио јак утисак. Мене је оборио са ногу!
Дакле, ко није, нека погледа, а ко не може, нека погледа барем овај кратак видео урадак, па нек настави са читањем.
Шеф мале бирмингемске банде, Томас Шелби, пореклом Ирски Ром, успева да својом организацијом читавог низа догађаја, превари начелника полиције и супарничку банду, а уједно да придобије своју изгубљену љубав Грејс из прве сезоне. О имену његове љубави се може посебно говорити. Док у данашње доба оно асоцира на банкарске кредите, раније је подсећало на божију благодат које јој је првобитно значење. Но упркос томе, начелникови плаћеници, делујући независно од њега, успевају да заробе Томаса и одведу га на губилиште. Далеко од града, на једној њиви усред ничега, са ископаном јамом која само њега чека, лик у овај причи пролази кроз пет корака жалости, из књиге Елизабете Кјублер Рос, „О смрти и умирању“. Док разговара са плаћеницима о искуству рата у Француској, пали последњу цигарету и мисли како му је тако мало недостајало да све успе. Затим љутито виче, а након што чује звук затезања ударача на револверу, дубоко уздише и прихвата свој крај.
Међутим, као што сте вероватно већ видели, обрт у причи је што је један од тројице плаћеника убио другу двојицу и рекао Томасу да је добио новог послодавца који му поклања живот и да ће му се ускоро јавити са новим задужењима. Тај послодавац је ни мање ни више него Винстон Черчил, у то време министар у влади Уједињеног Краљевства. Шокиран овим догађајем, претходно већ прихвативши смрт, устаје и, осврћући се, неспретним корацима одлази одатле. Запевши за бразду, пада колико је дугачак и урличе у земљу: „Проклетство“. Затим устаје и плачући наставља сигурнијим кораком, док му се на лицу смењују осећања туге, радости, среће, озбиљности и решености. Изванредна глума ирског глумца Килијана Марфија, без даљњег.
Но, зашто ово све наводим? Током самог краја ове сцене, у позадини почиње једна песма, чији би груби превод са енглеског гласио:
“Када одем, не плачите за мном.
У наручју мога Оца ћу бити ја.
Ране које носим на души
биће исцељене.
Сунце и Месец ће бити замењене
светлошћу Исусовог лица.
И ја се нећу стидети,
јер мој Спаситељ зна моје име.
…
…
Неважно је где ме сахраните,
Бићу кући и бићу слободан.
Неважно је где ћу лећи,
Све моје сузе биће испране“
Обичан гледалац би можда само уживао у звучној подршци ове сцене, но ја то нисам, те ме је занимало која је ово песма и ко је пева. Реч је о норвешкој певачици/музичарки Ане Брун. Жена са самог севера Европе, бледе пути, плавих очију и косе, вилински продорног погледа и гласа који сведочи све патње које човек може осетити. Потиче из породице музичара, а њен стил је инспирисан фолк музиком и гитаром као главним инструментом, мада се могу чути и обраде популарних песама, а уједно и уплив других музичких инструмената у појединим изведбама. Слушајући њене друге песме, не улазећи превише у то на шта се конкретно односе, приметио сам да се док их слушам осећам пријатно, као и да носе одређену хришћанску црту, примерице у песми: „Ових дана“.
Идући даље у знатижељи, на моје изненађење, долазим до закључка да, иако је Ане Брун одлична музичарка, она ипак није аутор ове песме. Наиме, песму је написала једна друга певачица/музичарка Џули Милер из Тенесија, града Нешвила, „престонице“ country (сеоске) музике. Особа толико позитивна и детињег расположења, са заразним смехом, а на моменте и помало чудна (православним речима јуродива). Одрасла у протестантској породици, где се споља глумила побожност и одлазило у цркву недељом, док су скривено мајка и она трпеле злостављање од стране оца. Током одрастања и турбулентног периода свирања у више бендова, где је експериментисала са алкохолом, дрогом, источњачким медитацијама, нарочито присутних тих година (седамдесете прошлог века) у Америци, дошла је до стања да покуша да одузме себи живот и лечи се у менталној установи. На питање психијатра „Да можеш да испуниш три жеље, које би то жеље биле?“, само је одговорила: „Да знам истину!“.
Од пријатеља њене мајке добија Библију на поклон. Људи који је нису познавали, али су се молили за њу. Иако ју је на почетку држала као подметач за тешке ствари, на крају је узима и чита. Дешава се преображај у њеном срцу и по њеним речима, ране из детињства почињу да се зацељују. Заједно са мужем Бадијем Милером, Џули почиње да пише Богонадахнуте песме и прави турнеје. Албум „Сломљене (с)твари“ јесте албум који сам са уживањем одслушао цео. Поменути пар и у скорије време ствара, а њихов најновији албум издат је 2023. године.
Према томе, да није било знатижеље са почетка, вероватно никад не бих сазнао да једна серија о криминалцима има хришћанске мотиве. Такође, не бих сазнао за поменуте две особе које, иако нису православне, толико могу бити Богом надахнуте.
(крај првог дела)
*Мала фуснота. У својој књизи писаној између два светска рата, „Рат и Библија“, свети владика Николај Велимировић, поредећи древне са модерним ратовима, наводи да се Богоодступност јавља као главни узрок сваког рата, и повратак Богу као главни узрок победе.
Пред саму смрт, Томас изговора речи: „Усред суморне зиме“. Наиме, то је назив божићне песме коју су војници певали у рову, ишчекујући непријатељски налет и најчешће дочекујући смрт. У рату у ком су хришћани убијали хришћане, белци убијали белце, масовније него икад до тада, у веку у ком је Христос био „испраћен са позорнице“ једна песма показује колико је заправо свима њима, свима нама, потребан како у миру, тако и у рату. Амин.