Британско-ирска списатељица Ребека Вест налазила се у болници када је на радију чула страшне вести. „Укључите ми телефон! Морам одмах да разговарам са својим мужем. Догодило се нешто страшно. Убијен је краљ Југославије.“ „О боже!“, рекла је медицинска сестра.. „Познавали сте га?“ „Не“, одговорила сам. „Па зашто онда кажете да је страшно?“, упитала је. Одговор на ово питање пружа нам филм „Пуцњи у Марсеју“, редитеља Гордана Матића, аутора документарне серије „Јунаци српског средњег века“ и документарног филма „Жућко, прича о Радивоју Кораћу“.

Након I светског рата, под покровитељством Француске, створен је савез Мала Антанта, који су чиниле Краљевина Југославија, Румунија и Чехословачка. Циљ овог савеза било је очување њихових граница у случају напада. Тог октобра 1934. године, краљ Александар се упутио у Француску у циљу дипломатских настојања тадашњег француског министра спољних послова Луја Бартуа, да се, услед растуће моћи Немачке, заокружи одбрамбена конфигурација Европе. Југословенским разарачем „Дубровник“ стигао је у Марсеј, где га је дочекао министар иностраних послова Луј Барту. У отвореном аутомобилу марке „дележ“, уз пратњу полицајаца на коњима, кренули су из луке улицама Марсеја. Изненада, из гомиле окупљених људи на тротоару појавио се један човек, носећи букет цвећа. Вичући „Живео краљ!“, пролази поред проређеног кордона полицајаца, одбацује цвеће испод кога крије пиштољ, скаче на бочну папучицу аутомобила и испаљује више хитаца у краља Александра, министра Бартуа и генерала Жозефа Жоржа, који је седео на помоћном седишту. Од задобијених повреда, преминули су и краљ и Барту, а убицу, касније идентификованог као Владу Черноземског, линчовала је разјарена маса људи. Преостала тројица атентатора, Мија Краљ, Иван Рајић и Звонимир Поспишил ухаппшени су од стране француске полиције. Данас се зна да су атентат организовали усташе на челу са Антом Павелићем и бугарски екстремисти под окриљем ВМРО, на челу са Ванчом Михаиловским. Такође је утврђено да су се усташе обучавале у камповима у Мађарској и Италији.

Филм „Пуцњи у Марсеју“ бави се догађајима након атентата, односно у току судског процеса тројици саучесника. Снимању филма претходило је истраживање бројне архивске грађе у Француској, Аустрији, Русији и Србији. Поред ње, сценарио Гордана Матића и Владимира Андрића заснован је на транскриптима са суђења у Екс ан Провансу, које је започето 1935. године, и документима судског извештача Станислава Винавера. „Пуцњи у Марсеју“ првобитно је био замишљен као кратки документарни, али је прерастао у дугометражни играни филм. Своју светску премијеру имао је 5. августа на Филмском Фестивалу у Херцег Новом, затим се пред публиком представио  на фестивалима у Сарајеву и Нишу, а најављено је да ће бити приказан у оквиру такмичарског програма „Пингјао“ филмског фестивала у Кини. У биоскопе у Србији је са предумишљајем стигао баш 9. октобра, на годишњицу атентата.

„Пуцњи у Марсеју“ осмишљен је као играно-документарно судска драма, у којој гледалац све време има утисак да је на лицу места, са адвокатима и другима који прате судски процес и износе своје ставове и размишљања. Сви ликови су пажљиво одабрани како би се судски процес а и сам догађај сагледали из више углова. С обзиром на тему којом се бави, филм је без проблема могао да буде дужи од својих 74 минута, али очигледно је његово трајање последица одлуке аутора да се филм бави судским процесом, како би се што боље пришло овој теми. Ко су прави налогодавци, који су били пропусти у обезбеђењу, како су атентатори са пртљагом пуним оружја прешли пола Европе, која држава није смела да буде споменута током суђења, само су нека од питања којима се бави овај филм. Међутим, слично као и у атентату на америчког председника Џона Кенедија, много важније је оно што је на суђењу прећутано од оног што је током суђења изговорено. Случајност или не, оба атентата су забележена филмском камером.

Неки историчари данас сматрају да је краљ Александар био прва жртва фашизма у Европи. Кршење одредби Версајског мира, са присвајањем Аустрије и Чехословачке, догодили су се у годинама након атената. Питање је како би се ови догађаји одиграли да је краљ Александар остао жив, на челу једне земље која је чланица Мале Антанте. Исто се може рећи и за Луј Бартуа, кога је у спољној политици Француске заменио Пјер Навал, који је касније проглашен за издајника Француске због сарадње са Хитлером. Сви ови догађаји утрли су пут ка почетку Другог светског рата, али и догађајима са краја 20. и почетка 21. века. „Што смо више улазили у архивску грађу са овог процеса, постало је јасно да је оно што нам се догодило деведесетих година било познато још тада. Пламен грађанског рата који смо недавно проживели тињао је већ тада када су и оптужени и француска одбрана и њихови званичници изнели ставове по питању заједничке државе јужних Словена. Али није имао ко да слуша“, изјавио је редитељ.

Филм „Пуцњи у Марсеју“ настоји да подстакне гледаоца да се замисли над овим историјским догађајем и крене у његово истраживање.

Док још има ко да гледа. И да слуша.