Постоје књиге које се читају. Постоје и оне које се проживе. Најређе, постоје књиге које човека натерају да после последње прочитане странице неко време ћути. Не зато што нема шта да каже, већ зато што схвати да речи више нису довољне. Таква је књига „Судбине“ Мирослава Поповића.
У данашњем времену које жуди за брзим реченицама, површним емоцијама и књигама написаним да би трајале најдуже до следеће књижевне сезоне, „Судбине“ делују као некакав камен усред бујице. Не покушавају да вам се допадну и не заводе вас никаквим стилским акробацијама. Не траже дивљење. Оне само стрпљиво стоје пред читаоцем и чекају да ли има снаге да их понесе.
Мирослав Поповић није био писац који је живео од буке. Није припадао онима који су знали како се освајају насловне стране, како се граде књижевни кругови или како се сопствено име претвара у “бренд”. Био је од оних ретких људи који су веровали да је једино важно оно што остане између две корице.
И управо због тога његова судбина помало личи на судбину његовог романа.
ПИСАЦ
Постоје писци који измишљају свет да би побегли од живота. Мирослав Поповић учинио је управо супротно – читав живот покушавао је да побегне од света, али га је свет сустизао. Најпре као дечака коме је рат отео оца и разорио породицу, потом као човека који је седам година провео на Голом отоку. Многи би после тога написали књиге пуне мржње. Поповић није. Написао је роман о људима. Човек који је прошао Голи оток могао је да напише оптужницу. Уместо тога написао је роман о саосећању. Као да је хтео да докаже да највећа освета злу није мржња, него способност да и даље видимо човека у другом човеку. У томе је његова величина.
Знао је да историја најпре прегази обичног човека, па тек након свега напише своје уџбенике. Зато у ”Судбинама” нема хероја од бронзе, већ људи од меса: кројача, трговаца, Јевреја, Шваба, Срба, жена које воле, мушкараца који греше, деце која не разумеју зашто се свет преко ноћи претворио у туђину.
После логора завршио је руски језик и књижевност на Филолошком факултету у Београду. То није био само завршетак студија, већ је то била и победа над системом који је покушао да га убеди да више није способан ни за мишљење ни за љубав. Човек коме су одузели године живота одлучио је да остатак живота посвети језику, књижевности и памћењу.
Његов књижевни опус није обиман, али је тежак. Роман “Судбине”, постхумно објављена мемоарска књига “Удри банду” (једно од првих и најпотреснијих сведочанстава о Голом отоку), као и такође постхумно објављена књига “Тврдо небо”, затим збирка радио-драма “Невесела прича” и сабрана дела објављена деведесетих година довољан су доказ да постоје писци којима није потребно много књига да би оставили велики траг.
Као да одувек живимо у култури која се често сурово односи према сопственим вредностима. Јер, код нас понекад није довољно написати велико дело. Наиме, потребно је да прођу године, некад и деценије, да би људи схватили шта су имали пред собом. Србија има онај необичан таленат да своје писце препознаје касно, а понекад и прекасно. „Судбине“ су једна од тих књига.
СУДБИНЕ
Иронија је у томе што је роман добијао признања, био вреднован од озбиљних читалаца и књижевника, поново штампан, проглашаван једним од најзначајнијих романа свога времена, а ипак никада није постао део оне опште читалачке свести коју заслужује. Као да је остао тајна коју једни другима преносе само истински читаоци.
А можда је баш тако и требало.
Зато што ово није роман који тражи публику. Он тражи човека.
Највећа вредност „Судбина“ није у томе што говоре о једном времену. Таквих романа има много. Њихова величина је у томе што показују како историја никада није само историја. Она увек најпре падне на једног човека. На једну породицу. На један поглед. На једно детињство. На једну љубав. Велике политичке идеје у књигама често звуче узвишено. Код Поповића оне миришу на земљу, на страх, на зној и на изгубљене животе. Историја овде нема лице победника. Она само има лице обичног човека који покушава да остане човек. А то је, признаћете – најтежа борба.
Зато овај роман никада не стари. Читајући га, човек схвата да се времена мењају, да се заставе мењају, да државе настају и нестају, али су људске слабости готово непромењиве. Исто тако остају непромењиве љубав, оданост, кривица, стид и нада. Поповић пише без вишка реченица, код њега нема књижевног егзибиционизма. Не показује читаоцу колико је паметан. Показује колико добро познаје човека. А то је, опет, много теже. Најбољи писци никада не описују само догађаје. Они описују оно што остаје после догађаја.
После рата остаје тишина.
После смрти остају предмети.
После љубави остаје сећање.
После читања „Судбина“ остаје нека чудна празнина коју није лако објаснити.
Можда баш зато овај роман није књига коју ћете поклонити свакоме. Постоје читаоци који ће га прочитати и заборавити. Али, постоје и они други. Они који ће годинама касније, у неком разговору, изненада поменути једног јунака, једну сцену или једну реченицу као да говоре о неком кога су лично познавали.
То је знак велике књижевности. Књиге које су заиста велике не завршавају се последњом страницом. Оне настављају да живе у читаоцу.
Не зато што није био довољно награђиван, не зато што није био читан, већ зато што није постао опште место наше културе, иако је то одавно заслужио.
ПРИЗНАЊА
Чини се да је цео његов књижевни пут био обележен истом оном тихом упорношћу коју налазимо у „Судбинама“. Без галаме. Без саморекламе. Са вером да ће књига једног дана сама пронаћи свога читаоца.
Добре књиге имају један необичан дар: не старе. Само стрпљиво чекају. И када их коначно отворите, схватите да су све време чекале управо вас.
Такве су „Судбине“. И зато овај роман није само једна од неправедно запостављених књига српске књижевности. Он је доказ да истинска литература никада не губи битку са временом. Изгуби понекад место у излогу, изгуби место у школским програмима, изгуби место у разговорима критичара. Али никада не изгуби ону једину битку која је важна: битку за људско срце.
А када једном уђе у њега, остаје ту дуже него што остају многи животи. Можда је управо зато неправедно што се данас о Мирославу Поповићу говори много ређе него о писцима који су имали срећнији живот. Али књижевност није такмичење у видљивости.
Она је испит трајања.
А ”Судбине” су један од оних ретких романа који из године у годину постају све већи, јер време неумољиво потврђује оно што је Поповић знао од почетка.
Историја никада не побеђује човека потпуно, док год остане неко да исприча његову причу.
П.С.
Поповић је волео реч српског језика. Имао је поверења у њу и односи се према њој са нежношћу мајстора заљубљеног у свој посао. У његовом мајсторском поступку реч је стављана на длан и одмеравана јој је нарочита тежина, кројачким сантиметром премеравана јој је ширина и дужина, приношена је носу и са искуством зналца мирисана, прислањана је на уво и опипавано јој је било, брисана је од прашине и пајана од паучина, благо, као са жаљењем одлагана је на страну до боље прилике ако тренутно због нечега не належе, као пинцетом спуштана је на своје место ако ваља. И она се затим, у његовим реченицама, није грчила попут глисте на врелом бетону, него је изгледала као да се ту и родила. Његова мука с речима више се није видела.
Подсећам се нашег првог телефонског разговора у јесен 1983, кад ми се његов глас учинио некако напукао и, ако смем рећи, старачки- касније ће се тај утисак изменити – и нашег првог сусрета кроз неколико дана. А тада је преда мном стајао овисок човек, младолик за своје године, са смеђом ташном од лажне коже у руци и паметним осмехом на лицу, обучен и уређен управо онако како је у рукопису “Удри банду”, с иронијом и самоиронијом, описао голооточанина – проседог и високо подшишаног, са гломазним дубоким ципелама и у мантилу сивомаслинасте боје, помало налик да декласираног предратног официра у првим годинама после рата који ради као повереник осигуравајућег завода.
Последњи пут видео сам га вероватно јуна, његове последње 1985. године. Возио сам се у аутобусу према Калемегдану и застали смо на раскрсници код Лондона. Било је три по подне и угледао сам га у великој гужви испред радње “Борова” како, замишљен и погнуте главе, с оном ташницом испод лакта и у сивомаслинастој лакој јакни, опет у неким тешким ципелама, граби крупним, одсутним корацима ка Славији. Пожелео сам да, као некад, отворим прозор и да му нешто довикнем. Али сад се нисам усудио. И он је одмакао низ гомилу.
Драгослав Михаиловић