За планину Рудник сам, пре часова географије, први пут чуо на страницама романа „Витези кнеза Лазара“. Ова планина позната је још из античког доба, управо због руда којима је, као што јој само име каже, обиловала, као и по бројним историјским догађајима и личностима које је изнедрила. Случајно или не, то је планина коју сам досад посетио највећи број пута.
Први пут је то било са планинарима. Иако сам иза себе тада већ имао пар планинарских излета, још увек сам био почетник. Те јесени, на наговор другара, одлучио сам да одем на излет са планинарским друштвом које дотад нисам познавао. Тај први излет са њима упамтио сам по изјави једног од водича: „Не планинари се по Кнез Михајловој!“, која савршено описује не само тај већ и све остале излете са њима. По Руднику смо се кретали као герила, избегавајући друм, пратећи шумске стазе и крећући се кроз нетакнуту природу. Кроз шуму се осећао сремуш, чији је мирис, рекли су нам водичи, јачи на пролеће. Неки планинари су успут брали дивље цвеће, које нису испуштали, чак ни кад нас стаза наведе на стрму косину, прошарану дрвећем са великим трњем које онемогућава ослањање на њих приликом кретања. Иако одличан, овај једнодневни излет није био довољан за упознавање са свиме што Рудник може да понуди.
Права прилика за то појавила се неколико година касније. Са почетком пандемије корона вируса, када су велика путовања била онемогућена, поново сам открио Рудник и све његове чари.
Поред низа села која су смештена по његовим падинама, централно место за посету овој планини је истоимена варошица Рудник. Главна улица носи назив по Арсенију Ломи, истакнутом војводи из Првог српског устанка, који је родом из ових крајева. Варошицу са брда, стојећи поносито, “чува” обновљена црква Светог Ђорђа, изграђена на темељима цркве из средњег века, која је порушена у доба турских освајања. Незаобилазно место за све посетиоце ове вароши је Дом културе у њеном центру, који је одлично опремљен и не би га се постидели ни већи градови. О њему се стара господин Момчило, који не пропушта прилику да упозна све посетиоце са занимљивим причама о људима и догађајима из овог краја.
Поред варошице, у духу планинара, али овога пута у сопственој режији, наш стручни штаб обишао је неколико планинарских стаза које пресецају Рудник. Једна од њих се протеже од саме вароши, пролази поред Шумске куће, где смо застали на заслужену кафу, све до једног од видиковаца Рудника, са кога се пружа прелеп поглед. Међутим, најпознатији видиковац овог краја је свакако тзв. „Српски Холивуд“, који је са великим љуљашкама посебна атракција за туристе и због тога се за боравак на њему наплаћују улазнице.
Рудник поред планинарских стаза има и бројне историјске знаменитости. Нама су посебно били занимљиви манастири, којих има неколико. Код манастира Никоље, подигнутог у доба деспота Стефана Лазаревића, завршила се моја прва посета Руднику са планинарима, тако да је било необично затворити тај круг. Од овог манастира може се кроз шумске стазе пешке доћи до манастира Благовештење, које због изливања околних речица нисмо успели да истражимо. Благовештење је познато по извору лековите воде, на коме је подигнута капела Св. Петке, а шума око њега чини да цео овај простор са капелом има неки свој посебан мир. Између Никоља и Благовештења налази се манастир Петковица, задужбина краља Драгутина, који је скоро обновљен и спашен од заборава. У близини манастира налазило се утврђење у коме је одржан сабор на коме је деспот Стефан Лазаревић за свог наследника одредио Ђурђа Бранковића. Такође смо посетили и манастир Враћевшницу, посвећен Светом Ђорђу, који потиче из 15. века и кога је, према предању, основао један од витеза који је преживео Косовски бој. О манастиру су се у 19. веку највише старали владари династије Обреновић, а у његовом дворишту сахрањена је Баба Вишња, мајка кнеза Милоша.
Значајна предност овог крова Шумадије јесте што се у његовој близини налазе Опленац и Таково, као и Горњи Милановац, па се боравком на Руднику пружа могућност да се посете и њихове знаменитости. Нашем стручном штабу ова планина наметнула се, стицајем околности, као једно од омиљених одредишта, захваљујући близини и свему што има да понуди. Његови житељи које смо имали прилике да упознамо су срдачни, расположени и духовити. Ту је наравно и домаћинство „Чуваркућа“ газдарице Биљане, које пружа пун комфор у оквиру онога што се данас зове „сеоски туризам“: топло преноћиште, домаћу храну и срдачне домаћине. Одушевљени њиховим гостопримством, решили смо се да одседамо у овом домаћинству кад год нас пут нанесе на Рудник.
Иако не бежимо од упознавања других природних лепота и знаменитости наше земље, прија нам да имамо једно место коме се можемо увек вратити и открити нешто ново. Досад смо га посетили у јесен, лето и на зиму, па нам је Рудник засад остао дужан још једно годишње доба.
У низу многих која ће тек уследити.
