Светска кинематографија није имуна на верски, односно религијски филм. Филмске индустрије Запада и Истока произвеле су бројне филмове и ТВ серије о догађајима из Старог и Новог завета, као и о оним светитељима и чудима који су се појавили касније. Након „Божјег човека“ наше Јелене Поповић, рађеног у потпуности у америчко-грчкој копродукцији, било је питање времена када ће се у нашој кинематографији појавити филм сличне тематике. Испоставило се да нисмо морали дуго да чекамо.

„Света Петка: Крст у пустињи“ у режији Хаџи Александра Ђуровића представља екранизацију романа „Петкана“ Љиљане Хабјановић-Ђуровић, која је заједно са редитељем сарађивала на сценарију. Рад на филму, од сценарија до монтаже, уз пандемију корона вируса, трајао је готово шест година и представља прву српско-јорданску копродукцију. Светску премијеру имао је на филмском фестивалу у Москви у августу ове године, а у септембру се појавио и пред домаћом публиком. Радња филма, попут романа, прати Петкану, родом из некадашњег Епивата, надомак Цариграда у Византији (данас Селимпаша у Турској) и њен духовни пут, односно аскетски живот, у пустињама Јордана, због кога је и постала света. Дан њеног помена – Петковдан обележава се 27. октобра и једна је од чешћих слава међу православним верницима у Србији. Над њеним моштима дешавала су се бројна чудотворна исцељења, због чега и данас ужива велико поштовање.

Живот Свете Петке није тако бременит чудима као што је њен живот након смрти, што није тако неуобичајено у хришћанству. Ипак, живот од 40 година у (скоро) потпуној самоћи у пустињи представља не мало чудо само по себи. Аскеза је један од основних елемената православне духовности, који подразумева ослобађање од страсти, односно уздизање душе изнад пропадљивог живота да би се кроз стицање врлина дошло до стања бестрашћа. Данашњем човеку је можда тешко да замисли да овакав начин живота некад није био толико неуобичајен, а камоли да постоји и данас. Међутим, он може човеку доста тога рећи о њему самом, био верујући или не, и ма у ком времену живео. Иако је он добар подсетник на хришћанство од пре хиљаду година, као и на живот тадашњих људи, филм о Светој Петки се по својој теми не уклапа у савремене филмске трендове, у мери у којој то није чинио ни њен живот. Запитајте се када сте последњи пут на великом платну или екрану гледали филмску причу о особи која себе не штеди, очекује само од себе максимум, покушава и успева, не без великог труда себе и да победи.

Пустиња Јордана као скоро жив лик у филму, глумци који су се више него трудили и знају свој посао, као и добар сценарио, верно су осликали сва искушења Петкане из Епивата у њеној љубави према Богу и потрагу за врлином и животом без страсти. Њена аскеза у филму приказана је у складу са свим модерним филмским захватима, којима се приказују унутрашње човекове борбе и избегнута је линеарност коју рецимо има „Божији човек“. Због свега наведеног, овај филм представља преко потребно освежење у домаћој кинематографија. Породична мануфактура Ђуровић направила је солидну филмску причу и тиме показала да је за свако ауторско дело, домаће и страно, које тежи врхунској уметности, потребна јака визија и посвећеност.

Нажалост, још увек нисмо добили дело испуњено мистиком коју хришћанство итекако поседује, које наводи гледаоца на озбиљно преиспитивање и самопосматрање и помера границе филмског израза, као што само ремек-дела у уметности то умеју.

Али учињен је важан корак напред у том смеру.