Често се у различитим дискусијама прави разлика између обичних „стрипова“, да не кажем „цртаних романа“ и озбиљне уметности у виду „графичких новела“. Разлике међу њима постоје, како у темама којима се баве тако и у форми у којој то раде, тако да њихово разликовање има своје теоријско упориште. Међутим, неке стрипове није могуће сврстати ни у једну од категорија које нам индустрија забаве обично нуди за овај вид потрошачког артикла.
Често се у различитим дискусијама прави разлика између обичних „стрипова“, да не кажем „цртаних романа“ и озбиљне уметности у виду „графичких новела“. Разлике међу њима постоје, како у темама којима се баве тако и у форми у којој то раде, тако да њихово разликовање има своје теоријско упориште. Међутим, неке стрипове није могуће сврстати ни у једну од категорија које нам индустрија забаве обично нуди за овај вид потрошачког артикла.
Такав је стрип „Свети дух и вода“ Ђорђа Миловића, објављен 2014. године под окриљем издавачке куће „Комико“.
РЕЧ-ДВЕ О АУТОРУ
Детаљи радне биографије аутора раштркани су диљем електронског мрежног шара, а приметно је да, када за то има прилику, о себи не говори пуно. Рођен је у Беочину 1960. године и стрипом је почео да се бави доста рано. Кратке стрип приче објављивао је у разним стрип ревијама још од осамдесетих година, а иза себе има седам стрип албума. За себе каже да се бави „човеком у урбаном миљеу, његовим страховима, жељама, сновима, лажима…“. Такође се бави и илустрацијом, а његови радови красили су „Политикин забавник“, књиге „Завода за уџбенике“, „Одисеје“ и др.
Посебно место у његовим интересовањима има стваралаштво француског писца Бориса Вијана, па по његовим романима „Вадисрце“ и „Црвена Трава“ прави истоимене стрип албуме. Такође је илустровао и пет његових књига које су објављене од стране „Кише“ из Новог Сада. Вијан дефинитивно не уме да пише „лако штиво“ и у својим делима поиграва се играма речи, маштом, парадоксима и апсурдима. Плодно тле за једног стрип аутора.
Али ми је „Свети дух и вода“ ипак његов најдражи стрип.
ГДЕ ЈЕ НЕСТАО ЧОВЕК?
Причама које су објављене под овим именом Ђорђе Миловић истиче се као јединствена појава на нашој стрип сцени.
Када под руку узмете овај стрип, најпре ћете приметити необичан цртеж, рађен у акварелу. Предели и људи као да су сликани кроз неки филтер или стакло, са палетом боја која делује скромно. Све ово ће неискусном оку деловати сведено, али ипак зналачком руком вођено. У питању је одраз посебног погледа на свет, који се отвара пред читаоцем и остаје уз њега дуго након што заврши са читањем. И гледањем.
Као да стоји ван времена и простора, пред екраном паметног уређаја данашњице, Миловић нас води од почетка времена до данашњих дана. Самим тим што је уопште успео да замисли и дочара живот пре појаве времена, односно да се запита како је он изгледао, представља озбиљан успех. Међутим, он се ту не зауставља и кроз кратке приче у овом стрипу води нас до разних кутака нашег данашњег постојања, који су свуда око нас, а које, ипак, као да смо заборавили. Као змија која једе сопствени реп, прождирући своју прошлост, садашњост али и будућност.
На страницама овог стрипа појављују се неке светиње које делују прогнано из уметности, али и света. Љубав постаје космичка величина о чијој снази се неумитно запитамо. Природа, ах та природа, од које смо се тако одвојили! Како смо то успели ако ми јесмо природа, ако је она у нама и даље? И чиме смо је заменили? Где смо све уз тај пут пали и шта смо све прихватили као уобичајено? Не дајте се збунити насловом. У овом стрипу нема религиозних мотива на онај профани начин на који сте можда навикли у свету уметности, нарочито у средствима јавног информисања. Али он веру није оставио по страни, као уосталом ни овде побројане, важне а некако из нашег видокруга прогнане теме.
НЕКА СЕ ЧУДО ДЕСИ
Након овог дела остајемо замишљени над човеком и временом које је протекло откако је угледао светлост дана на овој планети. И те се мисли гнезде у нама као јесења туга, која ипак чека своје неко пролеће, макар и као случајност.
А надам се да га заслужујемо. И да ћемо умети да га препознамо.
Дотад…
П.С.
„Не верујем у политичке покрете, верујем у лични покрет, покрет душе, када се човек загледан у себе толико постиди, да пожели да промени нешто у самом себи, не у спољашњем свету.“
Ј. Бродски