Да се данас питају наши основци и средњошколци који им је омиљени предмет, било би чудо када би се историја нашла у првих 10 омиљених предмета у школи. Исти резултати добили би се и код оних који су основну и средњу школу давно завршили. Памћење и декламовање датума, сувопарност градива и застарелост начина предавања, објективни су разлози зашто је то тако, мада ово не морају да буду општа правила у раду нашег наставног особља у овој области. Иако свакако ови разлози могу бити доминантни и стварати разумљив отпор код ђака, у последње време сведоци смо савремених тенденција које понајвише доприносе ерозији значаја и домета историје као науке.

Код мене је љубав према историји дошла тихо, најпре као један од сапутника моје љубави према читању. Ушла је на велика врата са причама из грчке митологије, из једне књиге коју сам позајмио од пријатеља и морао брижљиво да чувам. Та је књига, поред ових прича, имала на крају сваке од њих и малу напомену о изворима, како су грчки и римски филозофи и историчари разумевали и тумачили одређене приче и др. На ту основу се природно и лако надовезала наша народна књижевност, бајке али пре свега и народна поезија, која обилује сопственим и аутентичним архетиповима. И дан данас, та љубав према књизи подгрева љубав према историји и сусрет са неким значајним делом увек ме подстакне да се позабавим историјом те епохе о којој дело говори или епохе у којој је настало.

Велики отпор који ђаци имају према историји разумљив је када се узме у обзир како се данас предаје. Међутим, чак и да им није омиљени предмет, све што ђаци данас уче и јесте, у значајном делу, историја. Тачније, у питању је историјат стицања сазнања у одређеној научној области. То посебно важи за природне науке, у којима се логички иде од једноставнијих ка сложенијим концептима, што подразумева и кретање кроз историју њиховог настанка. С те стране, несумњиво је да се од историје не може побећи, иако би ђаци можда врло радо побегли од ње као предмета. Како се данас предаје не разликује се много од начина на који се предавала раније, са једном врло важном разликом. Као да се изгубила нит логичког повезивања између различитих епоха, коју је наставник дужан да пренесе ученицима, који су тога природно несвесни. У својој бити она је повезана са географијом, без њих две тешко да ћете ишта у економији да објасните, а без њих три у уметности и да разумете, мимо наравно својих чулних и спознајних способности. У свом облику данас, историја је без овакве пуноће садржаја сведена на бубање хронологије, лишене свести да је она ту, свуда око нас, у прошлости и садашњости, али и будућности. А одговорност за то понајвише сносе историчари.

Крај двадесетог века и прве две деценије двадесет првог века истакли су значај историје као науке. Овај период започео је нешто што би се могло назвати борба за историју. Нема скоро ниједног већег догађаја а да није имао утемељење, тумачење, оправдање или позивање на историјске чињенице. А најстрашније је то што није уопште важно да ли су веродостојне или не. Историја као наука капитулирала је пред историјом као изговором. Испоставило се да је Орвел био оптимиста, док је његов новоговор досегао низине, које чак ни његов аутор није мислио да су могуће. То се најбоље види у разматрањима о Другом светском рату, који је данас незаобилазна тема у свим светским медијима, али као основа за употребу одређених појмова и њихово коришћене у дневнополитичке сврхе, без јасног сагледавања последица оваквих наступа, док је историја као наука, из уста својих историчара, трома и нема као они сами.

Ако бисте се Другим светским ратом бавили само коришћењем интернета и телевизије, дошли бисте до закључка да је то био рат за демократију и слободу западне Европе и Пацифика, са злим нацистима и њиховим пријатељима комунистима, који су стигли ето и да се сукобе у сред рата, бачене су и две атомске бомбе, чиме су савезници прешли игрицу, после искрцавања у Нормандији које је објаснило. Против кога се ратовало? Против нациста, они су дошли ниоткуда, све мање се користи нека ближа географска одредница (није коректно!), чак се ужива у налажењу паралели са тим нацизмом на просторима који су највише страдали од њега. Данас је нацизам само нешто што се користи у историјским емисијама на појединим телевизијским каналима и скоро у потпуности је ван употребе и као термин замењен је фашизмом, без наравно генезе овог појма, узрока његовог настајања и деловања у свету, али се здушно лепи као етикета свему и свачему. А један дан живота у „Европи окупираној од стране нациста“ зауставио би ово, када нико од историчара то не ради, већ својим ћутањем учествује у томе. У овој друштвеној поставци „Ратова звезда“, баналној до својих трулих темеља, улоге џелата и жртве потпуно су замењене, прекрајање историје узело је толико маха, да су историјске расправе постала честа тема међу самим политичарима, где су препуцавања тог типа постала прилично чест спорт, нпр. између Пољске и Русије.

Све ово није заобишло ни нашу земљу. Балкан је одавно етикетиран као простор са „вишком историје“. У новоствореној поставци „Ратова звезда“, дешавања на главном „стејџу“ одавно се преливају и на наш, а често буде и обрнуто. Иако ни у једном веку за људе са ових простора није постојао период без изазова, чак ни без страдања, једнострано је у нашој земљи, проглашен умор Срба и грађана других националности, од историје. Сви хоће само нормално да живе, а то „нормално“ дефинисано је прилично уско и у својој суштини се своди на комфор. Међутим, све чешће смо сведоци да је неким нашим суседима, а нарочито некима са главног „стејџа“ потпуно у зони комфора да се сете да кажу све најгоре о нама и оптуже нас за нешто, укажу на неки неизмирени дуг, најчешће територијални, материјални, духовни и сл. Темељ наше жеље за комфором почива на игнорисању историје као нечег тешког, незграпног, исцрпљујућег, неисправног, иако сама историја не бележи народ који је тако размишљао о свом пређеном путу. А притом опстао. Лакше би се нашле потврде те страшне историје на страни која нам производи брзу храну, филмове које гледамо, одећу и обућу коју купујемо, а питање је да ли би ми то наставили да радимо, да смо историјски писменији. Тим пре је „домаћа радиност“ брза и хитра, ако се сетимо нечег лепог, да то оцрни, ако треба ружно и да измисли. А историчари и даље, махом, ћуте. „Вишак историје“ постаје дакле не терет, не грешно прикљученије свих нас, него нешто што треба да утувимо у главу сами себи, да смо ми „вишак историје“. Ко ће код нас купити све „Frozen“ торбе ако се ми бавимо Краљевићем Марком?

Истинско помирење, независност и напредак на овим просторима није могућ без јасног сагледавања и суочавања са свим чињеницама наше историје, без идеолошких филтера. А такви су данас бројни. Као и на главном „стејџу“, историчари сносе главну одговорност зашто је то тако. Наставници ће тешко моћи ђацима да прикажу значај историје са таквим носиоцима њене научне истине. У својој основи, историја, као учитељица живота, показује да је наша перспектива у нашој ретроспективи. Само правилним разумевањем пређеног пута, може се сагледати пут пред нама. Ово важи не само за народе, него и за људе. Ако се мора имати у виду крајњи резултат, за човека ближи него за народ у целини, онда се мора разумети да олаким ниподаштавањем једних и прихватањем само појединих, крњих чињеница, тај резултат неће бити нешто нарочито. Историја служи пуноћи људског саморазумевања и самоостварења. А не појединачној. Мислите о томе код следећег етикетирања. Или следећег шопинга.

Ко не памти, изнова проживљава.