Провиђење је тако удесило да по чувењу и бављењу српском историјом и културом постоје 2 човека који се зову и презивају Јован Деретић. Најпознатији (покој му души!) је онај који се доскоро бавио по њему наводно прећутаном и правом историјом Срба. Други је широј јавности далеко мање познат, неко поред чије књиге “Културна историја Срба” ћете проћи случајно, као ја у пошти када сам ишао да платим рачуне. Ако се рад Јована И. Деретића подводи под псеудоисторију, теорије завере и друге сличне категорије граничних знања, то не би требало да важи за његовог имењака, Јована Р. Деретића, историчара књижевности који је био универзитетски професор и признати стручњак у својој области. Можда сте и чули за њега, можда ће вас наслов његове књиге привући, али сва је прилика да су тема његове књиге и он данас као плаћање рачуна у пошти. Ко се тиме још бави кад уопште није модерно?
Што знамо о српској култури, сазнали смо у основној и средњој школи, ако се тиме надаље нисмо стручно бавили. Можда смо имали неког у породици ко је био строг по питању читања књига, а ако их и није било, нашли би нас професори српског језика и књижевности, који су нас терали да читамо лектиру, водили рачуна о граматици, са одушевљењем тумачили класике “На Дрини Ћуприја”, “Сеобе” и “Дервиш и смрт”. Домаћи филм на телевизији није могао да се избегне, упијали смо те реплике и запрепастили се колико су оне део свакодневног говора. Са музиком смо стандардно били најслабији, бар за период до 20. века. Ко данас уопште зна разлику између Јосифа Маринковића, Мокрањца и Биничког? А ликовна уметност је тек посебна прича. Ако нисмо имали строге водиче у породици и школи, српска култура би нам била оно што је многима данас. Terra incognita.
Значајну улогу у томе има одсуство јасне визије развоја и подршке српској култури, која је препуштена несређеним културним институцијама (од министарства преко завода, института, музеја и других), њиховим скромним буџетима и културним радницима, од којих су неки учмали и немарни а други посвећени, али махом препуштени сами себи. Оваква инфраструктура на страни понуде не може издржати притисак глобализације, која на овом пољу узима све већи данак. У српску културу потрошач данас може само да залута, јер се за његову пажњу и новац туку велике индустрије забаве и агресивније културе од наше, као око Стаљинграда. За разлику од њега, потрошач је данас спремнији да капитулира, јер у његовом животу времена за бављење собом, а уједно и за културу, готово да и нема. Модерна технолошка достигнућа – ширење интернета и уређаја са којих се он може пратити само му у томе одмажу, ако се користе неразумно, чиме се уједно утиче и на смањење пажње са којом се приступа неком делу, ако до тога уопште и дође. О културном садржају потрошач ће се информисати ређе из новина (биле оне online или не) или телевизије, а више са других сајтова или портала, који промовишући оно што је већ популарно, не могу бити најбољи водичи за то. Вођени својом рачуницом о заради од посећености сајтова и рекламама, њихов лични интерес је конкретан, финансијски и тешко да ће ризиковати да инвестирају своје време и пажњу у нешто што није „сигурица“. Ако се и отисне да допуни своје знање из српске културе, одакле би кренуо? И што је још важније – где би завршио?
О томе нажалост не брине само културна понуда, него и тзв. комесарска културна полиција, која као да је 1946. година суди и пресуђује шта је оно чисто, модерно, кул, shic, а шта је сигурно шунд и кич. Ако ништа од тога не знају, сигурно се разумеју у погубни великосрпски национализам, од кога је потребно очистити све, а понајвише културу, јуче, данас и сутра, у свим временима. Управо у том кључу, од ширине наше културе они праве промиле који су по њима задовољавајући, уклањајући успут све што им се нађе на путу, бришући или прећуткујући неподобне, или перући биографије осталима, сходно потреби. Искључивост није само по делима, него је и регионална, сводећи једну просторно и духовно широку културу на пар централних општина Београда. Под мачем тако строгих пре свега идеолошких критеријума, несумњиво ће се наћи рад оба Деретића, без обзира на њихове вредности и квалитете. Често су носиоци таквих идеја управо и сами културни радници, који крију мањкавости сопственог рада тиме што су наводно напредни и модерни, по принципу: ако ти се не свиђа, ти то не разумеш. Својим „радом“, проналазе ђавола тамо где га и нема а не налазе га тамо где суверено влада, па стога и не представља нарочито изненађење да својом искључивошћу стварају исти тај шунд против кога се боре и да нехотице терају људе у онај који тако правоверно куде. Или то и није посве случајно? Између њих и оних којима не смета шунд и кич, у којима су без задршке и доброг водича нашли своју духовну храну (или отров), у какофонији њихове међусобно супротстављене, а опет допуњујуће буке, налази се оно што заиста јесте српска култура. О којој мислимо да знамо све, а заправо не знамо нипта.
Српска култура се поима као контактна култура три вере. То се посебно види са становишта њене прошлости, из перспективе њеног историјског развоја…[1] Зато је и византијска, и средњоевропска, и западна, и приморска…[2] Разнородност регионалних разлика треба да води надопуњавању и усредсређивању а не распршивању елемената културног и националног идентитета.[3] Основно, непроменљиво и руководно начело српске културне политике треба да гласи: сви Срби говоре српским језиком. И док је њихово доминантно писмо ћирилица, јер оно изражава континуелни и савремени аспекат идентитета, дотле је њихово гранично писмо латиница, јер оно изражава континуелни и контактни аспекат идентитета.[4] Замислимо се на тренутак над овим речима једног од ученика Јована Р. Деретића, професора Мила Ломпара. Не може се избећи утисак колико је богатство једне културе која је проистекла из три вере, која се изражава у два различита писма. Под њеним окриљем, наћи ћемо више него довољно садржаја, којима ћемо разумети време које је давно прошло и који ће нам помоћи да се суочимо са новим изазовима којих ће несумњиво бити. Културу морамо видети у целини, у ономе што она заиста јесте: широка, постојана, део нас и у нама. Колико је богата у прошлости, толико мора бити и у будућности. Бити део ње, велика је награда и част, али и обавеза. И стога се не сме препустити стихији.
Ако је смисао историје да као разум изврши преглед пређеног пута до најситнијих чињеница, смисао културе је срце које чува осећања народа о свакој од тих чињеница. Као и код човека, најбоље је када су разум и срце у речима и делима у складу и сагласју.
Притисак на страни тражње довешће до резултата на страни понуде.
Купујте домаће, док га још има.
Свака даровитост ће тежити пространствима, а не скучености.
Свака недаровитост ће тежити да се огради од других. И да са мржњом посматра велика пространства.
Иван Солоњевич
[1] М. Ломпар, „Повратак српском становишту?“, интервјуи, Catena mundi, Београд, 2013, стр. 111.
[2] М. Ломпар, „Дух самопорицања“, Catena mundi, Београд, 2018, стр. 249.
[3] М. Ломпар, „Повратак српском становишту?“, интервјуи, Catena mundi, Београд, 2013, стр. 111.
[4] М. Ломпар, „Дух самопорицања“, Catena mundi, Београд, 2018, стр. 355.