Један мој друг је страствени поштовалац народне музике. Није колекционар, али је зато његово познавање овог музичког жанра енциклопедијско. Средином октобра, питао сам га да ли ће погледати филм „Тома“, мислећи да је то сигурна ствар. Одговор је био неочекиван: „Па нисам луд! Биће на РТС-у за Нову годину!“. Насмејао сам се и сачекао да се његово предвиђање обистини.

Признајем да нисам велики познавалац народне музике, али оно што ценим код ње јесте – веродостојност. Ништа не личи сасвим на њу, а она сама никога не опонаша. Удаљеношћу од ње дефинишу се музички жанрови на овим просторима, где се не могу лако доделити те етикете из дискографски интензивнијих средина. То се односи како на стару, изворну, данас би рекли етно, тако и на новокомпоновану народну музику, коју су стварале нове генерације певача и композитора, тзв. „народњака“. Њихово стваралаштво је и даље ближе оригиналу, него данашњи електрификовани фалсификат. У том смислу, филм о певачу новокомпоноване народне музике као што је Тома Здравковић, могао је да буде мост између два света: изворне народне музике коју су нове генерације слушале и оне музике које су својим животним и ауторским печатом стварале. Такав времеплов би некима открио народну музику, док би другима потврдио зашто је још увек воле. Међутим, већ из првог трејлера за филм „Тома“ видело се да су се аутори определили за нешто сасвим друго, што смо на крају имали прилике да видимо на великом платну (и малим екранима).

У тзв. холивудском кључу биографских филмова о музичарима постоји више начина да се исприча прича. И „Тома“ се дефинитивно правио по угледу на њих. Романса између Томе Здравковића и Силване Арменулић, као да опонаша романсу Џонија Кеша и Џун Картер из филма „Ход по ивици“. Такође, присуство осталих певача народне музике (Лепа Лукић, Предраг Цуне Гојковић, Предраг Живковић Тозовац) и пратећих боема (Зоран Радмиловић, Мирослав Мика Антић) готово да подражава појаву рок пионира (Елвиса Прислија, Џери Ли Луиса, Карла Перкинса, Роја Орбисона) у овом филму. У народној музици, то јесу сразмерне величине, али овакав филм морао је да има свој посебан дух, с обзиром да су ти музички жанрови као и културе у којима су поникли ипак различити. Нашем (само)разумевању народне музике нису неопходне паралеле са музичким правцима и уметницима других земаља. Уместо приказа старог света кафана и народне музике, коју су певачи изводили заједно са сопственим песмама, стварајући особену „народњачку“ сцену на просторима бивше СФРЈ, добили смо слику народне музике виђену „америчким наочарима“, у равни са најлуђим деценијама на америчкој и британској музичкој сцени. Не могу ни да замислим шта би донео играни филм о „Бијелом дугмету“, а сигурно ће и он једног дана бити снимљен.

Начин на који су се аутори насумично играли стварношћу и фикцијом подсећа на филм „Боемска рапсодија“, о животу и делу Фредија Меркјурија. У његовом случају, „намештање“ стварности је последица договора његових колега из групе „Квин“ који су били и продуценти филма. Иако филм значајно одступа од Фредијеве животне приче, то је урађено како би се избегла екранизација његових сексуалних ескапада, у верзији у којој је Саша Барон Коен (популарни Али Џи, односно Борат) требао да игра главну улогу. Преовладало је решење које има за циљ да публику додатно заинтересује за групу „Квин“ и њеног најпознатијег певача и донесе одговарајућу зараду (наравно!) кроз продају дискова, књига, плоча и др. Стога не треба да чуди што ни „Тома“ није сасвим историјски тачан. Али право питање је: имајући у виду причу која је испричана, какав је коначни учинак свих тих „додатака“, о којима пишу интернет портали, дневне новине и недељници? Једна од кључних сцена у филму представља песма „Поноћ“, као дует Томе и Силване, која уједно представља и тужбалицу њихове романсе. Песму која је постала велики хит који се наручује по кафанама, не само да у стварности они никад нису отпевали, него то уопште и није њихова песма! Њу су за потребе филма заједно написали Жељко Јоксимовић и Предраг Живковић Тозовац, који је на филму једва и видљив, иако је ауторска величина за себе. Што је пре свега последица ауторске одлуке, да не кажем сујете, да у филму о Томи Здравковићу, он мора бити једини, најбољи, непоновљив и ненадмашан. А ако после филма вама као гледаоцу остане у глави песма која нема никакве везе с њим и његовим стваралаштвом, онда баш и нису успели у својој намери. Ако већ не може да бира редитеља и сценаристе, певач народне музике за филм о себи морао би да одреди бар музику.

Филм „Тома“ је прошле године похарао домаће биоскопске благајне и емоције публике. То је у сваком смислу велики успех за нашу кинематографију, који није виђен још од „Зоне Замфирове“, нарочито имајући у виду још увек свеприсутну пандемију корона вируса. Показало се дакле да сада већ искусни редитељ уме да одабере добру филмску, да не кажем „хит“ причу. Међутим, велика моћ мора, пре свега, да подразумева и велику одговорност. А филм који се бави народном музиком мора бити ослоњен на наше музичко и филмско искуство, а не туђе.

Можда сам предуго чекао да погледам овај филм. Мој друг са почетка приче још увек то није учинио. Међутим, то га не спречава да и даље ужива у народној музици.

Као, уосталом, ни нас.