Истина је чуднија од фикције, јер фикција, за разлику од истине, има смисла.

Стари из прошлих времена кажу да човек вечито греши, јер је његово виђење света далеко од истине. Све што видимо на свету зависи од наших чула и нашег ума, а они су субјективни. Они су темељи нашег света, темељи наше стварности. Ко може да каже шта је стварност, када има у виду да чула варају, да се слика света савија по нашој жељи.

Стварност је варљива и лажна. Стварност је обмана. Стварност је нестварна.

Свестан сам себе како стојим и испред мене стоји само један круг. Знам да ће ових кругова бити четири. Ово је први.

Круг је блед. Његов обод трепери, као да је сачињен од плавичасте магле и његово постојање се мења у трептају ока. То не мења чињеницу да знам да је ту.

Велики пут сам прешао да бих стигао довде и доста сам пропатио. Оволико знам, иако се не сећам чињеница ни детаља у вези с мојим доласком овде.

Једно путовање се завршило. Друго ће почети чим закорачим у круг.

Да би се поново изградио, мораш се до темеља уништити.

Да ли ми је то властити ум пожелео срећу или ми је дао савет? Глупо питање, како то могу знати овде?

Закорачио сам у круг.

 

Налазим се у просторији без прозора и врата.

Испред мене стоји бесконачна полица пуна различитих ствари: књига, стрипова, филмова, часописа, новина, играчака, сатова, писама… Све што сам икада имао, видео, читао и о чему сам разговарао је на овој полици. Неке ствари бледе и нестају. Заборављам, то је сигурно. Ствари нестају и тону у заборав. Моја сећања тону и нестају.

Окрећем се и видим портрете који висе у ваздуху. На њима су лица свих оних људи које сам знао. Поједини људи на портретима нестају. Заборављам их. Како могу заборавити све те људе? Како могу заборавити све те заједничке успомене? Хоћу ли све успомене заборавити?

Одбијам да поверујем да је могуће да заборавим ко сам. Знам шта ми се десило и шта ме је довело довде, али ја никада нећу заборавити ко сам. То се никад неће десити.

Изашао сам из круга. Нећу заборавити. Не смем. Испред мене је нови круг. Постојан је и сталан.

Други круг је за оно што сам урадио.

Закорачујем у круг.

 

Она није хтела да одговори на моја питања, заслужила је да јој се не обраћам. Волео сам је, волим је, а она је одбила моју љубав. Памтим само њену плаву косу и срећан сам због њеног изгнанства.

Посвађали смо се јер је неосетљив. Понаша се као да је он једини на свету, да се свет врти око њега. Нека труне у изгнанству.

Родитељи су ми стављали узде и није их било брига за то. Ја заслужујем слободу. Изгнанство је њихова заслужена казна.

Драго ми је што сам јој оно рекао. Драго ми је што му се то десило. Лепо је од мене што сам га тако откачио. Изванредно је оно што јој се десило.

Поносан сам на све што сам урадио.

Откуда ми та мисао? Ван круга ми се чини да нисам у праву, али верујем да јесам. Знам да јесам. Чинио сам све за шта сам сматрао да је најбоље. Ја јесам у праву.

Трећи круг је за оно што су ми урадили.

 

Њен отац је имао проблема са здрављем. Био је два месеца у болници. Она га је посећивала скоро сваки дан и она није могла да нађе времена да одговори на моја питања. Требао сам да разговарам са њом.

Његовог брата су пријавили полицији, јер је крао. Био је наркоман. Ћутао је и носио то у себи. Требао сам да разговарам са њим.

Моји родитељи су имали тешко детињство и обећали су себи да ће им деца бити лепо васпитана. Нисам смео све оно да им кажем.

Нисам требао ништа да урадим. Нисам смео све то да урадим.

Бол је огроман. Не плачем, суза нема, али знам да је бол огроман.

Сви људи су заслужили шансу, а ја им је нисам дао. Немам времена да све то исправим.

Пред собом видим четврти круг. Ако њега прођем, бићу као празан лист хартије. Опраћу се од грехова које сам починио.

Да бих се поново изградио, мораш се до темеља уништити.

 

Драго ми је што сам умро.

Слике мог живота се приказују и наносе ми бол. Сузе ми се сливају низ лице и пеку ми образе. Глава ће ми експлодирати. Толико сам бола нанео себи и другима. Боле ме и ране које сам нанео себи и другима, али и оне ране које су ми нанели други.

Осећам да ми се свест гаси.

Слике настављају да се ређају и све ми се више чини да бледе и нестају, удаљавају се од мене. Нестаћу, али нестаће и моја недела. Нестаће и прилика да све поправим.

Нестаће свет. Нестаће све. Нестаћу ја.

Нови свет ме чека.

На коленима сам и облио ме је хладан зној. Образи ме мање пеку и боље се осећам.

Главу држим погнуту. Светлост ме греје и пече. Не могу да је гледам. Тако клечим и препуштам се светлости која прија.

Уживам у тренутку за који ми се чини да траје бесконачно.

Светлост слаби.

Спреман сам да се поново родим. Уништио сам се до темеља и изградио сам се поново.

Спреман сам да се поново родим.

Нека ми Бог помогне.

***
Овом причом почињемо једну нову рубрику, са жељом да буде богата и испуњена као и претходне.