У време када се биоскопи широм света још увек опорављају од двогодишњих прекида у раду (читај: пандемије корона вируса), а стриминг сервиси суверено царују (и попут свих царстава опадају), чини се да је филм изгубио неку своју посебну драж коју је некада имао. Као да жели да нас на то опомене, провиђење је удесило да баш ове године наша кинематографија обележава 100 година од рођења и 20 година од смрти прве српске редитељке Софије Соје Јовановић. Тим поводом, у просторијама Југословенске кинотеке постављена је изложба „Соја Јовановић – снови у боји“, о њеном животу и раду, коју је својим илустрацијама улепшао чувени стрип аутор Алекса Гајић, а такође је одржана и посебна пројекција дигитално рестаурисане верзије филма „Поп Ћира и поп Спира“, првог југословенског играног филма у боји, према истоименом роману Стевана Сремца.

И док се публика широм света бомбардује филмским универзумом заснованим на стриповима издавачке куће „Марвел“, погледати дигитално освежени филм „Поп Ћира и поп Спира“ представља искуство равно путовању времепловом. Једно од наших најпознатијих књижевних дела на великом платну као да је дошло из златног доба Холивуда. Светско а наше! Томе доприносе музика, глумци и сјајна прича, која са хумором ведро и искрено проговара о људским карактерима, због чега је важна и свежа као и дана када је објављена. И то је наш први домаћи филм у боји! Чудо!

Овај филм је само један од разлога да кренете на крстарење по Сојином стваралачком универзуму. Највише дугометражних филмова снимила је према делима Бранислава Нушића (кога је упознала у детињству!), а на велико платно пренела је и дела Јована Стерије Поповића и Бранка Ћопића. Међу радовима за телевизију истичу се култни ТВ филм „Извињавамо се, много се извињавамо“, још једно „читање“ Сремца у виду ТВ серије „Поп Ћира и поп Спира“ (са Балашевићем у једној од главних улога!), као и „Рањени орао“ према истоименом делу Мирјане Јаковљевић Мир-Јам (далеко пре Шотрине верзије!). А режирала је и педесет позоришних представа, као и луткарске представе и радио драме! Иако је своју филмску каријеру започела у време када је филм још увек био „магија покретних слика“, нема никакве сумње да би она и ово време, да га је дочекала, искористила на свој начин. Тешко да би данашњи биоскопски мултиплекси, чак и када нису по великим шопинг моловима, могли на прави начин да прикажу Сојино стваралаштво. Још мање би то могли стриминг сервиси.

И овде са оправдањем можемо поставити питање: на страну силни јубилеји, али зашто би просечан српски гледалац требало да гледа њене филмове? Ако их није досад све и погледао, колико пута су у различитим терминима и били емитовани на домаћим ТВ каналима. Одговор је једноставан: њени филмови указују на стваралачке проблеме наше кинематографије данас, који је повезан са погледом на свет и нашим местом у њему.

Пратећи све актуелности светске кинематографијe, наши аутори по систему copy/paste проговарају о друштву у коме живе из тзв. „реалног“ угла, како га они виде: очај, апатија, морална амбиваленција, уз обавезну визуелну пратњу у виду мрачних простора, тмурне музике и тешких сцена, са ликовима који немају карактер који би могао одолети искушењима или чија би пропаст била нека порука или путоказ куда даље. Сва та дела су стога заправо вештачки скројене хиперреалности, из које су избачене вера, љубав, нада, смех, о којима можемо расправљати да ли су одрживи и која им је будућност, али у које људи верују, редовно упражњавају и који дакле реално постоје у свету. Ове вредности су присутне у Сојиним филмовима, због чега су они незаменљиво штиво за децу и одрасле који желе да им остану верни.

Поред тога што је нашој књижевности отворила велика врата у свету филма, Соја Јовановић је нашу кинематографију обогатила својеврсном поетиком ведрине, тако препознатљивом за њене филмове, који се због тога увек крећу између позоришта и дечије игре. Најважнији ослонац њеног филмског израза представља хумор, као средство којим човек посматра и реагује на свет и стваралачка сила уз помоћ које он говори о себи, другима и свету око себе. Чини се да баш ово недостаје нашој кинематографији, али и уметности и друштву у целини. „Ми смо врцкаст и вицкаст народ. Ми се смехом ослобађамо или прошлости или мука. Имамо у свом животу онолико хумора колико имамо сунца, плаветнила јер ми смо јужњаци. А пркос и светлост остала су два најважнија симбола мога живота“, рекла је Соја једном приликом. Уметност дакле не мора бити само индустрија.

Гледање њених филмова не подразумева бекство од изазова живота у савременом друштву, затварање у оквиру наивних представа о појединцу, његовој средини и „добру које увек побеђује“. Они представљају позив на уравнотежење представе о друштву у коме живимо, са здравог становишта које нам приказује праве корене свих наших невоља. У мери у којој нас хумор подсећа ко смо, где смо и одакле смо, са позиција љубави и разумевања према себи и онима око себе, бићемо у стању да и сами, као што би Ганди рекао, будемо промена коју желимо да видимо.

Драга публико и драги наши уметници, учите се од Соје Јовановић!

(инспирисано, као и увек, разговором са правим пријатељима)