У грчкој митологији, Горгоне су чудовишна бића, три сестре, од којих је само једна смртна. Грозне змије им расту на главама, на раменима имају огромна златна крила која им омогућавају да лете, а руке су им од бронзе. Имају чељусти као звери, са два дугачка очњака и исплаженим језиком. Од погледа из њихових очију, све што је живо претвори се у камен. Смртну Горгону, која се звала Медуза, убио је грчки јунак Персеј, тако што је сачекао да оне оду на починак. Користећи углачани штит богиње Атене, тачније гледајући у њега, Персеј је успео да одсече Медузину главу, не укрштајући поглед са њом. Управо омаж на ово чудовишно створење „краси” албум „Ја нисам одавле“ групе „Забрањено пушење“ из 1997. године.

Неколико месеци пред почетак рата у Босни у Херцеговини, Ненад Јанковић (Неле Карајлић) и Давор Сучић (Сејо Сексон) одлучили су да прекину са заједничким радом, што је означило крај рада групе „Забрањено пушење“, у постави која ју је учинила најславнијом. Почетком рата Неле се преселио са породицом у Београд. Тамо је обновио рад групе и под окриљем новог „Забрањеног пушења“ окупили су се Неле, његов млађи брат, Дражен Јанковић (клавијатуре), Дејан Спаравало (виолина), Горан Јаковљевић (гитара), Горан Марковски (бас) и син Емира Кустурице, Стрибор (бубњеви). Горан Марковски је некад наступао у групи „Казна за уши“, док је Дејан Спаравало свирао на ранијим плочама „Забрањеног пушења“ и гостовао на плочама групе „Хари Мата  Хари“ и Хариса Џиновића. Ново тзв. београдско „Забрањено пушење“ одржало је концерте у Београду, Словенији, Републици Српској и Македонији. За Телевизију Београд, Неле је 1996. године урадио ТВ серију „Сложна браћа“, коју је режирао заједно са Олегом Новковићем и Николом Пејаковићем и за коју је написао сценарио, касније преточен у књигу. Као својеврсна круна новог рада, 1997. године са новим „Забрањеним пушењем“ снимљен је албум „Ја нисам одавле“, а осим музичара који су чинили нову поставу „Забрањеног пушења“, на њему је гостовало још неколико музичара.  Тако у песми „Сто начина“, клавијатуре свира Огњан Радивојевић, у песмама „Она није ту“ и „Зока ја сам трудна“ на гитарама и пратећим вокалима појављује се Никола Пејаковић, а Борислав Бора Величковић из групе „Деца лоших музичара“ свира трубу на овом албуму. Продукцију је радио Војислав Воја Аралица, који у песми „Одлази воз“ свира акустичну гитару и касније ће у музичком раду сарађивати са Николом Пејаковићем на његовим албумима.

Овај албум донео је дванаест песама, од којих су неколико њих постали велики хитови,  као што су „Гиле шампион“, „Од историјског АВНОЈ-а“, „Жени нам се Вукота“ (који се прерађен као „Бубамара“ нашао у Кустуричином филму „Црна мачка, бели мачор“), „Три ратна хавера“ и „Љубав удара тамо где не треба и кад јој се човек најмање нада“. Песма по којој албум носи име, „Ја нисам одавле“ издваја се у односу на њих. „Пјесма „Ја нисам одавле“ написана је у Београду, али није везана само за тај град. То је емигрантска химна, пјесма свакога ко је морао, из ових или оних разлога, да напусти родно мјесто и упути се у бјели свијет. Због те универзалности она се и примила у раји и данас је актуелна. Не треба заборавити да је такву судбину подјелио огроман број људи на планети. Београд је тада личио на велику жељезничку станицу у шпицу сезоне, али је издржао, примио, и прихватио велики број људи. За награду добио је нову, свјежу крв, велики ентузијазам који придошлице по природи ствари носе са собом, и неколико великих имена што су фалила у његовом албуму“, рекао је Неле.Али она не говори само о избегличкој отуђености, о људима који живе са успоменама како је раније било, иако се само од успомена не живи, у средини која је чудна, далека, дивља. Она понајвише говори о тој новој средини, погођеној ратом и санкцијама. „Заиста, сваки умјетник мора да буде сретан што је свједок таквих потреса какве смо ми доживјели деведесетих. Знам да је живот под санкцијама и бомбардовањем тежак, скоро немогућ, али штета је то што Достојевски није присуствовао тим догађајима. Сигуран сам да би „Злочин и казна“ била још боља, ако је то уопште могуће.“

Избеглиштво, осећај отуђености, емотивна превирања, стање у друштву, историјска и лична преиспитивања и рат као попришту правих правцатих грчких трагедија, тиме се бави овај албум. Но, упркос томе, или можда баш због тога, он није наишао на хвалоспеве код тадашње критике. Са једне стране, он се није уклопио у представе и очекивања обожавалаца оригиналне поставе ове групе. Мањак рок чистоте који му се често замера није повлађивање укусима него уметнички израз, промена стила са сврхом. Овај заокрет, као и мешавина жанрова, слојевитост и сложеност тема, представља оно што овај албум издваја од других и из истог жанра и из дотадашњег опуса групе. Он је овим албумом заокружен тиме што је прича о неким ликовима настављена (Драган и стара) и затворена („Муфа, Кики и ја“), а неке теме (из „Дана републике“, нарочито „Кањона Дрине“ и „Звијезде над Балканом“), дотад само наслућене и примећене, визије онога што може бити, доживеле су страшан расплет и епилог, језивији од било какве фикције. Уједно, овај албум се уопште није уклопио у тада (а и сада) важећи наратив о преовлађујућим квотама за кривицу и одговорност за грађански рат на овим просторима. Нити то покушава да уради. Можда је и једини који се усудио о тој теми тако непосредно брзо и из другачијег угла да проговори. У то време а и касније.

Ово је био први албум „Забрањеног пушења“ који сам преслушао. У ствари, то је први музички албум који сам икад купио. Након њега, почео сам да тражим остале песме ове групе, крећући се хронолошки уназад ка њиховим првим албумима. На исти начин, ми који смо рођени мало пре распада земље и генерације које су дошле после смо се, попут археолога из једног сасвим другог времена, отиснули у потрагу по емоцијама, сећањима и физичким споменицима генерација пре њих, тражећи одговор на питање шта је тачно била та земља. Сви они који су рођени после Другог светског рата, Нелетове генерације и друге, рођени су и одрасли у њој и видели су како она гори споља и изнутра. И то тако да је не само никад више неће, него ни не може бити. Како се то могло догодити, остало им је да одгонетну, посматрајући пожар, згариште и хаос који је уследио. О томе говори овај албум.

Fuimus Troes. Били смо Тројанци.

Преостала нам је само одисеја.