„Јеси ли запазила шта овде личи на виолу, на харфу? На гондолу? Калиграфски знак за фунту стерлинга! Овде је сваки, већ у детињству, чуо ту харфу.“
Књаз Рјепнин
Почетак Другог светског рата затекао је писца Милоша Црњанског у Риму, где је у оквиру своје дипломатске службе радио као аташе за штампу и дописник Централног прес бироа. Након немачке окупације Краљевине Југославије 1941. године, из Рима је прешао у Мадрид и Лисабон, да би се исте године прикључио емигрантској влади своје земље у Лондону. Пошто је био познат по својим изразито антикомунистичким ставовима, отпуштен је из дипломатске службе и након завршетка рата остао је са супругом Видом да живи у Лондону. У земљу је успео да се врати тек 1966. године, написавши у изгнанству поему „Ламент над Београдом“ (1962), роман „Друга књига Сеоба“ (1962), затим дело на граници мемоара, путописа и романа „Код Хиперборејаца“ (1966) и „Роман о Лондону“ (1971), који ове године слави 50 година од објављивања и за који је писац добио „НИН“-ову награду.
Радња романа прати руског племића Николаја Родионовича Рјепнина и његову жену Нађу, који због Октобарске револуције напуштају родну Русију и након путовања кроз готово целу Европу, живе у емиграцији у Лондону, у коме су и дочекали крај Другог светског рата. И док се Лондон након рата обнавља, они на све начине покушавају да отпочну нов живот, склапајући крај са крајем, уз бројна искушења нове средине и људи у њој. „Роман о Лондону” превeден је на више језика међу којима су: француски, руски, пољски, чешки, румунски, словеначки и македонски, док се издање на енглеском језику појавило тек 2020. године. По овом делу снимљен је дводелни телевизијски филм, који је режирала Мира Траиловић по сценарију који је заједно написала са Јованом Ћириловим. Главне улоге играли су Миодраг Кривокапић и Вера Чукић.[1] По мотивима овог дела урађена је и позоришна представа, у режији и драматизацији Ане Ђорђевић, са Миланом Марићем и Милицом Зарић у главним улогама.
Црњански је у роман уткао своја искуства током живота у Лондону, али то не значи да је ово дело у целини аутобиографско. Црњански није био присталица идеје да све у књижевном стваралаштву мора бити пресликано из личног искуства. Иако је његов јунак у „Дневнику о Чарнојевићу“ (1921) ожењен, сам Црњански то није био у време његовог стварања. Што опет није спречило неког човека да, када је Црњански запросио своју изабраницу Виду, посети њену мајку и упита је: како удајеш ћерку за њега, када је он ожењен, мислећи на садржај „Дневника о Чарнојевићу“. И друго, детаљи у вези са животом Црњанског у Лондону нису неопходни за разумевање овог романа.[2] Избор Руса за главног јунака нема везе са пишчевом болећивошћу према руској емиграцији нити је одраз његових политичких ставова. „Мој јунак је морао бити „руски человјек“. Његова земља је највећа, његова трагедија је највећа. Руска емиграција је права емиграција. Аристократска. Они су и са својим супругама ‘per si‘. Али, руска емиграција, бар она коју сам ја познавао, била је материјално најслабија“, рекао је у једном интервјуу Црњански. И да на корицама аутор има руско име и презиме, као што има главни јунак овог романа, био би то с пуним правом класик руске књижевности. У њему нема нити једног помена земље из које писац долази и народа коме припада. Међутим, то га не спречава да буде класик српске књижевности. Напротив.
„Роман о Лондону“ је сложено књижевно дело, које се у свим својим значењима открива само пажљивим читањем. У њему је верно осликана исељеничка туга некадашњих руских племића, чежња за домом која не може бити остварена и борба за нови почетак у једној страној средини, у мегалополису који им није наклоњен. Из угла људи који потичу из света кога више нема, види се какав је живот једног појединца у великом граду, који је атомизиран, мали наспрам великог броја људи којима је окружен, и усамљен, због свог порекла и судбине. Такав појединац живи у нескладу и неразумевању са друштвом, које је како Рјепнин сам примећује, окренуто новцу и самоостварењу и које почива на основама који су једном дошљаку неразумљиви. Тако један племић као што је Рјепнин, који је, како каже Црњански, са својом женом на ви, доживљава, благо је рећи, културни шок, приликом упознавања са средњим и вишим слојем британског друштва и њиховим љубавним авантурама (Sex is at the root of everything, говоре уз осмех). Осећај отуђености се нажалост додатно продубљује при сусрету са сународницима, који су овај врли нови свет прихватили, играјући улоге које су им у њему додељене. У свему овоме се огледа величина овог дела и Црњанског као писца. Са једне стране, кроз руску емиграцију, Црњански је више него верно приказао какав је осећај бити странац у страној земљи. Својим особеним стилом, учинио је да се приликом читања осећате као што се осећају његови јунаци, који се боре за живот у једном мегалополису. Са друге стране, чињеница да се то све дешава у сусрету са британским друштвом не чини га у бити само конфликтом националних култура или сталежа, већ сударом духовно непомирљивих разлика. Црњански је, као сведочење и опомену, оставио запис о судбини, тачније усуду који је неумитан у једној таквој средини.[3]
Хронолошки, „Роман о Лондону“ затвара опус Милоша Црњанског, али се њиме уједно и покреће интересовање за лик и дело овог писца, песника и есејисте. То је „први велики космополитски роман у српској књижевности“, како каже Јован Деретић, који „уметнички супериорно отклања овештале предрасуде о српској култури као традиционалистичкој, ретроградној и анахроној“, по мишљењу Мила Ломпара. У њему видимо зачетак онога што данас представља општеприхваћене стандарде живљења, према којима се сви управљамо, уроњени у своје наде и очекивања. Провиђење је удесило да обрисе овог нашег „врлог новог света“, којим смо данас окружени, међу првима угледа и овако предочи у речи један Милош Црњански.
Вот чудниј метаморфоз, како рече Рјепнин.
[1] Први део: https://www.youtube.com/watch?v=oFqYGU6Mtx8
Други део: https://www.youtube.com/watch?v=MnvOV7Du8lw
[2] Кога занима, може их пронаћи код Г. Раичевић, „Агон и Меланхолија: Живот и дело Милоша Црњанског“, Академска књига, Нови Сад, 2021.
[3] Након читања романа препоручујем: М. Ломпар „Црњански и Мефистофел“, „Филип Вишњић, 2000. У целини је доступан на: http://www.rastko.rs/knjizevnost/nauka_knjiz/mlompar-crnjanski_c.html