На друштвеним мрежама је једно време било јако популарно делити цитате познатих личности. Ова мода је присутна и данас, само у нешто мањем обиму. Најцитираније познате личности на друштвеним мрежама су, између осталих, Ђорђе Балашевић и Мика Антић, који су са престола сменили Иву Андрића. Пригодни цитати из његових дела, са или без пишчеве слике, дуго времена су били неизоставни део активности на друштвеним мрежама, па се чинило као да је све мудро на овоме свету рекао Андрић. Стога су се неки духовити људи досетили да слику Иве Андрића ставе уз изјаву следеће садржине: „Пола ових с**ња на Фејсбуку ја нисам рекао!“, „Ја то нисам рекао. Сигурно је Балашевић“ и др. Сваки ауторитет, нарочито књижени, мора бити изазван и верујем да би се и Андрић свему овоме насмејао. Али ове духовитости, поред тога, говоре и о нечем другом. Оне су одраз већ формираног става да нам је књижевност, а и он као њен представник, нешто превазиђено и застарело. У прилог томе, његове мисли, заједно са његовом сликом, илустрација су неког закопчаног, повученог, јаловог интелектуалца, поред кога свет пролази, док он бележи предивне реченице које су светлосним годинама удаљене од стварности. С једне стране, Нобелова награда као несумњива круна његове каријере повлачи за собом површно познавање његовог дела у виду цитирања, као лакшег у односу на тежи пут упознавања и разумевања, док са друге стране, привлачи и оне којима та награда смета због сопственог (не)талента.

Човек који је био члан Младе Босне, преживео Први светски рат, био дипломата Краљевине Југославије у посланству у Берлину, у историјски врло изазовним околностима, преживео и Други светски рат, који је провео пишући у Београду, да би након рата објавио велики број својих најзначајнијих дела и постао Нобеловац у комунистичкој Југославији – дакле, човек једне богате биографије, са свим својим тајнама, не може ни у ком случају бити досадан. Доста од историје овог нашег поднебља огледа се у његовој личној историји, која се, заједно са његовим образовањем и неоспорним књижевним талентом, види у његовим делима, па и у тим чувеним цитатима. Као и у чињеници да је у питању писац који је у стању да од поздравног говора приликом уручења награде направи мало ремек-дело, које се може проучавати као лектира.

Као једини добитник Нобелове награде за књижевност са ових простора, Андрић је данас предмет бројних онлајн и in vivo дискусија, најчешће дневно-политичких, а најмање књижевних, или пуких читалачких, макар на нивоу шта сам данас узео из библиотеке. Цртице из његове биографије – његово порекло, чланство у масонерији, значајан статус у обе Југославије, краљевини и комунистичкој републици са доживотним председником – заједно са ћутањем када је реч о његовом приватном животу, само поспешују овакве и сличне дискусије. А тиме и његово последично омаловажавање, које, веровали или не, одговара многима. Одговара и онима који сем жала за Југославијом и фармеркама из Трста немају неко дело које иоле по вредности може добацити до једне његове приповетке, камоли до романа. Такође одговара и онима који истичу његове везе са слободним зидарима, само да могу да се самопрогласе за (једине праве) српске писце и да у националном (и националистичком) погледу они буду најгласнији и у најбољем положају. У обе ове стратегије опстанка на тржишту (не и у култури!) не постоји свест о цени која би се, када би доследности било, морала платити у оба та случаја. Зато ниједна страна не зна тачно шта би с њим.

Ред је да и сам ступим са бацачем пламена у тај пожар. Сви докази припадности Иве Андрића су одавно пред нама. То нису мемоарски записи немачког теолога, правника, социолога и политичког теоретичара Карла Шмита да је упознао једног „Југословена, српког писца Иву Андрића“, који му је причао о „Марку Краљевићу, јунаку српске народне поезије“[1]. То није ни Андрићево изражено национално опредељење у пишчевој личној карти, где му је народност уписана као „српска“, као и у војној књижици где је уписан као „Србин“[2]. То није ни пребројавање његових крвних зрнаца, анализа породичног стабла и све оно кроз шта је и Тесла прошао и још увек пролази у таквим расправама. То није ни место где је умро и где је сахрањен – Београд. Не. Право порекло Иве Андрића види се – из његових дела.

Оно што се често (не)свесно прећуткује када је реч о Андрићу јесте култура, у оквиру које се одвијао његов целокупни рад. Да, он је југословенски писац, тврдиће многи, али то је само зато што је постојала југословенска држава у којој је он живео и стварао. Југословенска култура као таква била је у настајању, она се стварала и обликовала, између осталог, и његовим радом. Био би то његов диван допринос будућности те културе, да је она, као и држава која ју је тако педантно стварала – потрајала. Андрићево дело по својој сложености надмашује актуелни „регионални“ дериват те некадашње моћније творевине, која је данас само „југоносталгија“. Понајвише за музиком, а најмање за књижевношћу.

Као део једне изузетне генерације наших књижевних стваралаца који су се пробијали између два светска рата, Андрић је пуно писао, али и пуно читао. О његовом месту у нашој, српској култури, говоре и његова интересовања. Тако је 1935. године написао есеј о Његошу као „трагичном јунаку косовске мисли“, који започиње реченицом „ова је драма почела на Косову“[3]. У данашњем регионалном кључу одређивања националности и култура, овај есеј може се сместити у само једну од, у таквом кључу, понуђених култура. У својим другим есејима, бавио се радовима Бранка Радичевића, Војислава Илића Млађег, Симе Матавуља, Боре Станковића, Петра Кочића, Симе Пандуровића, па и историчара Владимира Ћоровића и других [4]. Наравно, можемо слободно претпоставити да је сигурно читао и дела других писаца и песника са културног простора који је територијално обједињавала Југославија. Као и оних који долазе из остатка света. Но, не треба заборавити да је Андрић након Другог светског рата био председник Удружења књижевника Србије, а његова задужбина, смештена у Београду, ради и дан-данас. Ако је реч о његовом политичком опредељењу, Андрић је себе, али и друге тадашње писце, дефинитивно одредио ставом: „И док нас траје, ми ћемо у себи делити свет по томе на којој је ко страни био и чиме се заклињао 1914. године“[5]. Сигурно нечим што значи губитак зоне комфора.

Ако се Нобелова награда додељује по масонском кључу или културној политици западних земаља из различитих побуда, није сасвим искључено да ју је Андрић можда добио и из тих разлога, али свакако не треба сметнути с ума – да ју је заслужио. Овакве и сличне расправе бацају сенку на дело које је више него способно да говори само о себи и свом творцу. Уместо додатног уља на већ разбукталу ватру површности и незнања, ваља се дохватити онога што је важније од догревања ломача – књига. За сваку додатну реченицу у оваквим расправама наградите се читањем једног Андрићевог дела или посетом његовом спомен-музеју, смештеном у стану у којем је живео. Након тога, читајте оне писце које је и он читао, са којима се дружио, којима се дивио и др.

Андрићев успех је круна у животу једне културе која га је изнедрила.

Његов успех је успех свих нас који је баштинимо.

И свих „кривих Дрина“ које тиме исправљамо.

[1] М. Баздуљ, „Иво Андрић: живот у 12 месеци: биографски кроки“, 2021, Недељник, Београд.

[2] https://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:330746-ivo-andric-potvrdio-da-je-srbin

[3] https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1094285

[4] https://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:519815-Malo-poznati-tekstovi-Ive-Andrica-u-knjizi-O-srpskim-piscima

[5] М. Баздуљ, „Иво Андрић: живот у 12 месеци: биографски кроки“, 2021, Недељник, Београд.