Један од задатака Југословенске војске у Отаџбини био је да се не дозволи да непријатељ направи границе на Дрини, Сави и код Ристовца. Велике силе и историјски токови су одлучили да буде другачије. Две од три границе данас, нажалост, стоје. А Дрина није још попијена, већ журно тече под ћупријом Мехмед-паше Соколовића, прозрачна и зеленкасто-плавичаста.

Када се путем од Мокре Горе пређе гранични прелаз Котроман, крајолик се готово и не мења. Али се брзо запазе ожиљци прохујалог рата. Успут се виде костури некадашњих кућа, полуурушени зидови без крова, прозора и врата. Још једна промена: види се и покоја џамија, наслеђе вековног турског ропства. С десне стране пута према Вишеграду, као сведок свенадилазећег нашег присуства на овим просторима, уздиже се велелепан манастир Добрун, још из 14. века.

Вишеград. Као и свој имењак у данашњој Мађарској, стоји крај реке. Онај крај Дунава, овај крај Дрине. Овај Вишеград покушава да се отме утиску забачене босанске касабе, у чему му помаже и недавно изграђени Андрићград. Ипак, он прилично одудара од околине, делује помало као да је донесен однекуд, или га је пак нанела Дрина, те се ту неочекивано зауставио. Чувену ћуприју више не газе точкови возила, већ најчешће ноге туриста.

Пут нас води преко Дрине другом ћупријом, односно мостом, а затим прати реку која је пробила свој пут кроз планине и стене. А кроз исте те планине пробијени су и многобројни тунели којима пут прати ток Дрине. У једном од њих за време недавног грађанског рата одиграо се и догађај који је послужио као основа за сценарио филма „Лепа села лепо горе“. А управо су у том крају и снимане одређене сцене овог филма.

Идући узводно уз Дрину долази се и до Горажда, данас у Федерацији БиХ. Пре њега су с обе стране пута многобројне типске куће, где највише живе прогнани и измештени Срби из Горажда. То је насеље Копачи. Управо ту је и седиште општине Ново Горажде, која припада Републици Српској. Ту мучну слику неугледних типских грађевина разбија бисер Стефана Вукчића Косаче, херцега од Светог Саве – црква посвећена светом Георгију. Својом спољашњошћу одудара од уобичајених цркава тога времена. Једна је од важнијих светиња подрињског краја.

Етимолошки некада Гораздово село, данас град Горажде углавном насељавају муслимани, нарочито после последњег грађанског рата. Представља и највећи град у горњем Подрињу, као и најјугозападнију избочину Федерације. Пут према Чајничу наставља преко моста ка југу.

По изласку из самог града у успутним селима и данас се виде трагови рата. Исти они костури кућа с рупама од граната и меткова, само у већем броју. Призор који никога не може оставити равнодушним. Даље пут вијуга кроз живописне брдско-планинске пределе, затим се спушта у низину код села Миљено, да би се затим поново успео уза страну где се налази и сама варош Чајниче.

Чајниче је варошица од нешто више од 2000 становника, готово све православних Срба. Испод ње протиче река Јањина, која се улива у Дрину. Само насеље је на око 800 метара надморске висине. У историјским документима Чајниче се први пут помиње у другој половини 15. века. Историјски је градић био значајан због рудника гвожђа, као и због свог положаја на путу од Дубровника до Стамбола.

Чиме се то данас ова варош дичи? Чајничани веле да је Чајниче познато једино по Чајничкој Красници. И по Другој пролетерској бригади, у шали додају неки. Чајничка Красница је чувена чудотворна икона, вековна пазитељка чајничке цркве, вароши и народа. Она је била у дому Немањића још од времена краља Милутина, а цар Урош ју је даривао манастиру Бања код Прибоја на Лиму у знак захвалности Богу за своје срећно излечење у том манастиру после дуже болести. Након што су 1594. године мошти Светог Саве однете из манастира Милешева, Турци су запалили и опљачкали манастир Бању и тада је икона пренета преко Лима у чајничку цркву. У потоњим временима делила је судбину народа овога краја, па је тако у току Другог рата премештана и сакривана, да би после рата била враћена у цркву после обнове. Данас се чува у новој чајничкој цркви.

Од верских објеката постоје три цркве, стара и нова црква Успења Пресвете Богородице (у неким изворима на интернету се наводи да се ради о манастиру), крај којих је и црквени музеј с врло вредним експонатима. Најзначајније је Чајничко јеванђеље с краја 14. века, једина рукописна књига из тог доба која се чува у БиХ, написана српскословенским језиком, највероватније на двору великаша Павла Раденовића. Године 2013. проглашено је „националним добром БиХ“. Ово би за некога ко не познаје прилике у БиХ могла бити добра вест. Међутим, будући да знамо ко је на челу ове државе и где се доносе одлуке о њеној будућности, морамо бити свесни да се иза овога крије покушај да се Јеванђеље у погодном тренутку одузме ономе коме вековима припада – српској цркви и народу. Трећа црква светог Бенедикта је католичка. Осим тога у граду су и две џамије, од којих је једна посебно значајна и стара – Синан-бегова џамија. Тренутно је у току обнова ове верске установе средствима из Турске.

Поред свих грађевина и светиња, највећу вредност овог места представљају његови становници. Доброћудни горштаци, увек спремни на шалу, али и на озбиљан разговор, који су своји на своме, и који су то своје бранили и одбранили. Знатижељни, али и добро обавештени о своме граду и околини. Такав је мој утисак после два дана дружења с њима. Оно што је задивљујуће и, нажалост, несвакидашњи призор за становнике великих градова је и васпитање деце и поштовање које исказују према старијима.

Међу мештанима посебно се истиче отац Дамјан, један од свештеника чајничке цркве, а уједно и наш домаћин. Човек кротак и смирен, а опет изузетне, посебне енергије, отац седморо деце, дипломац Кијевске духовне академије, одлучио је да свој живот посвети овом граду и Богородици Красници, и да у њему, као узор свима, одгаја и васпитава своју многобројну чељад.

Мој кратак боравак у овом месту оставио је несразмерно дивне утиске и лепе успомене. Оплемењени јутарњом литургијом и општењем с Чајничанима кренули смо натраг пут Србије.

Ходочасницима је Чајниче једна од важнијих тачака коју треба походити пратећи стазе српске духовности. Али и свима другима препоручујем да посете ово мало, али значајно место и упознају се с мештанима. Несумњиво ће отићи пуни утисака.