Пре неколико година, због својих корена почео сам више да путујем у Републику Српску.

Пожелео сам да мало боље упознам тамошње прилике, људе и догађаје, прошле, садашње а надам се и будуће. Почео сам да читам различите портале, слушам подкасте и да у непосредном разговору са различитим људима сазнајем шта ме интересује и оно што је тек касније побудило радозналост.

Али на првом месту, хтео сам да упознам те крајеве кроз књижевност.

Приликом једне од посета Бањалуци, у једној књижари потражио сам неку књигу мимо лектире, савремену, издату у скорије време, да осетим дух новог времена.

Тако сам пронашао историјски роман „Чекајући жуту војску“ Шћепана Алексића.

ЛЕТОПИС

Свестан сам противречности у овоме запису, али опису ове књиге на корицама нисам успео да одолим. Попут неког старог летописа, у роману се открива живот у Билећи, у раздобљу од Карађорђеве буне до савременог доба. Тим пре што је њен главни јунак једна касарна, са колоплетом људских судбина које је обликовала унутар својих зидина и изван њих. Отуд и њен назив, чији смисао постаје јасан већ након десетак страница, а тиче се једног пророчанства, које говори о бројним војскама које ће посетити Билећу, од изградње касарне па надаље.

„Чекајући жуту војску“ освојио је књижевну награду „Златна сова“, коју додељује „Завод за уџбенике и наставна средства“ а.д. Источно Ново Сарајево за необјављени роман године. Ова награда послужила ми је као добар водич кроз књижевну сцену Српске. Али о томе ће свакако још бити приче на овим странама.

ХЕРЦЕГОВАЧКА „ЋУПРИЈА“…

Велики ослонац и узор за писање овог романа чини се несумњиво јасним. Поређење са „На Дрини ћуприја“ нашег нобеловца Иве Андрића је неизбежно, јер су оба књижевна дела исписана у облику романа-хронике, са различитим ликовима у догађајима у епохама које су писци одабрали.

И ту свака сличност престаје.

Кроз Билећу често пролазим колима на путу до Херцег Новог. Прво што се уочи јесте тврђава на узвишењу, у коју се увек загледам на тим путовањима, док посматрам околну посну земљу. А она стоји, начета вековима, али ипак стоји. И попут околине, краси и корице ове књиге.

Билећа је смештена у Источној Херцеговини, простору који свима осим оних који су тамо рођени делује далеко, тајанствено и мистично. Границе Херцеговине се простиру мимо простора и времена, она је омеђена људским судбинама, тешким теретом векова и скоро необјашњивим истрајавањем. И поносом. То никако не треба заборавити.

Како се у Билећи нисам досад дуже задржавао, овај роман прихватио сам као прилику да се упознам са овим местом.

… А БИЛЕЋКА ХРОНИКА

„Чекајући жуту војску“ чине више различитих прича, које су међусобно повезане пре свега местом у коме су се одиграле, временима која су их обликовала и танким, али опипљивим нитима које увек вежу људске судбине, било да су оне тога свесне или не.

Као први део романа условно се може узети онај који се бави догађајима у деветнаестом веку, са различитим ликовима и судбинама, њиховим међусобним везама. Овај део чини се израженијим од остатка књиге, која у причама после анексије Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске као да јури ка свом завршетку. Далеко од тога да их просто претрчава, али поглавља у овом делу бележе приметан пад у неким приповедним детаљима, у пишчевом жару у коме се бави овим периодом. Можда су те године превише близу  савременом добу, а њихови духови још будни, па се није имало куд осим у оклевање. У том смислу, билећки летопис остаје у сенци свог дринског узора, али то надокнађује на другим местима.

Ретко ко данас пише о свом родном месту са толико топлине, са разумним отклонима према минулим временима и страдањима која су она донела. Трагедије билећких Срба боје скоро сваку страницу овог романа, попут тешког летњег сунца које непрекидно жари, али на које се мораш свићи. Међутим, у роману се посебно издваја и судбина билећких муслимана, њихова лутања и противречности, чији смо сведоци и данас.

Пишући о свом родном месту, Алексић је исписао мали бедекер свих важних породица и великих људи чији корени су родом везани за овај град. Херцеговачки понос није моја омиљена препеченица, али у овом случају локал-патриотизам има добро исходиште. И у целини узев, није нестваран и неподношљив.

У роману-хроници попут овог чини се да је ипак неизбежан.

Свако поређење са великим писцима, нарочито нобеловцима, обично иде на штету онога чије дело се пореди. Иако се не одликује стилским бравурама као његов славни узор, књигу ипак вреди прочитати. Шћепан Алексић, као новинар са великим и награђиваном стажом, са десетак књига прозе иза себе, срастао са поднебљем о коме пише, има шта да пренесе својим читаоцима.

ЧЕКАЈУЋИ

Град који је у популарној култури данас присутан кроз живот и прикљученија Драгана Јове Торбице и његове обуке у школи резервних официра, представљен је овде на такав начин да је, када се подвуче црта, Драганова судбина само једна ситна запета међу бројним наборима у том вишевековном стаблу.

На крају сам се осетио као да сам прошао Билећу уздуж и попреко, не посетивши ниједну њену знаменитост.

Надам се да ћу ускоро то и исправити.

Пре доласка жуте војске.