„Изгубио си се у детаљима“, поручила ми је супруга брижно.

У праву је.

Испред мене су научни радови, исечци из новина, одштампани текстови са интернета, укључен рачунар… Поподне је одавно устукнуло пред тмином ноћи, а ја се надам да ћу успети да отелотворим једну причу, која је кренула из историје и освојила мој животни простор.

За све је крив један стрип.

И као што то обично бива, и ова прича почиње од једног краја.

ДУХ ОТАЦА

Вихори Првог светског рата однели су са собом четири царства. На згаришту једног од њих, аустроугарског, никло је неколико земаља, међу којима и Чехословачка. Прве године после рата у овој земљи обележило је национално одушевљење новостеченом слободом, а неумитни процеси промена захватили су цело друштво. У таквим околностима, поставило се и дуго времена нерешено питање верске реформације.

Антикатоличко расположење у друштву је нарочито ојачало после рата, јер се Римокатоличка црква сматрала за „народног непријатеља“, који се противио тежњи чешког народа за државну и политичку самосталност. Нижи чешки римокатолички клир стајао је чврсто уз чешке националне тежње, што никако није важило за виши клир, који је био немачког порекла. Стога се део католичког свештенства у Чехословачкој обратио Римокатоличкој цркви са захтевом за реформе, које су се односиле на црквену аутономију, богослужење на народном језику, укидање принудног целибата и др. Након што захтеви ове групе свештеника нису наишли на одобравање, већина њих је одлучила да се заједно са својим парохијама издвоје из католичке цркве и да оснују националну цркву. Једна од важних личности у том покрету био је Матија Павлик, који се, заједно са другим свештеницима у свом духовном трагању окренуо – православљу. Због растројства и немира који су наступили у Русији након Октобарске револуције, своја настојања остварили су под окриљем Српске православне цркве. Тако је, после одређених преговора са српском црквом, настала Чехословачка црква.[1]

Због мисије светих Ћирила и Методија у некадашњој Великој Моравској и њеног значаја за православље, заправо се може рећи да је православна црква ту у ствари – обновљена. Црквени историчари сматрају да постоји континуитет православља на просторима Чехословачке од средњег века, преко хуситског покрета па све до данас. Тако је замонашени Павлик у манастиру Крушедолу на Фрушкој гори добио име – Горазд, по ученику Светог Методија који је пострадао за своју веру.

„Наша размишљања била су руковођена историјским фактима да православље није никад радило ножем и мачем, да није имало инквизиције, да није допуштало варварство у име Христово и да је неговало богатство живог сједињавања с Богом… Отуда је дошло наше прилажење православљу. Не агитацијом, ни личним аспирацијама и разлозима, ни случајном утицају, већ придављеном гласу историје и духу отаца“, рекао је Горазд након што је хиротонисан у чин епископа у Саборној цркви у Београду. Владика Горазд је највећи део времена у току своје нове службе провео у Моравској, у којој је био центар православног живота између два светска рата. Био је један од четири епископа који је носио ковчег са посмртним остацима Петра II Петровића Његоша, приликом обнављања његове капеле на Ловћену.

Убрзо након тога, Чехословачка црква се поделила па је један део свештенства прешао под окриље Васељенске патријаршије, а други је остао при српској цркви. Иако је њен даљи богослужбени рад у окриљу српске цркве био праћен бројним проблемима, она је ипак опстајала. Приликом посете владике Горазда Београду 1937. године, она је имала око 30.000 верника, које су чинили Чеси, Моравци и Руси.

ДАРОВИТ БОГОСЛОВ

Након формирања Чехословачке цркве, српске богословије кренули су да похађају и ђаци из Чехословачке, а међу њима посебно даровит био је Владимир Петржек. Рођен је у Оломоуцу, у породици од десеторо деце, а због свештеничког позива упутио се у тадашњу Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Током Школовања у Сремским Карловцима и на Богословском факултету у Београду одлично је научио српски, а добро је знао и бугарски и словеначки језик. Такође је одлично говорио немачки, а служио се и литературом на енглеском и француском језику. По повратку у своју домовину, отишао је да служи војску, где је, због познавања јужнословенских језика и менталитета, при генералштабу био задужен за односе чехословачке војске са Југославијом. Владика Горазд га је рукоположио у чин свештеника 1934. године, при Саборној цркви Светих Ћирила и Методија у Прагу, где је својим радом окупљао православне Чехе, Србе, Русе, Украјинце, Подкарпатске Русе, Бугаре и Румуне.

ТРЕЋИ РАЈХ

Крајем 1938. године, представници Немачке, Италије, Француске и Велике Британије састали су се у Минхену ради разматрања немачких захтева за припајањем Судета, пограничне области између тадашње Немачке и Чехословачке, под изговором наводне патње Немаца који су ту живели. Без представника Чехословачке, за само један дан склопљен је Минхенски споразум, којим је област Судета припојена нацистичкој Немачкој, са датим гаранцијама да остатак земље неће бити окупиран. За мање од шест месеци, споразум је прекршен, а територија Чехословачке је окупирана и подељена од стране Немачке, Мађарске и Пољске.

Због потребе контроле индустрије наоружања, нацистичка Немачка је свој део окупиране територије прогласила протекторатом Чешке и Моравске, а на његовом челу нашао се Рајнхард Хајдрих, заменик вође СС-а Хајнриха Химлера. На својој новој дужности на чеку протектората Хајдрих ће стећи надимак „Прашки касапин“, што сасвим довољно говори о његовој влади.

Ово најмрачније поглавље чешке историје оживело је на страницама стрипа „Члан II“, који је почетком августа објављен у издању издавачке куће „Девета димензија“.

ЧЛАН II

За своје дело објављено 2019. године сценариста Јиржи Шимачек и цртач Јан Ластомирски освојили су националну награду „Мјуријел“ за најбољи стрип године, као и награду Чешке академије стрипа и награду за најбољи сценарио.

Главни лик овог стрипа свакако је Владимир Петржек, кога упознајемо већ на корицама. У борби против режима Рајнхарда Хајдриха он је одиграо пресудну улогу, иако не најважнију. Ту су наравно и чланови чешког покрета отпора и њихове породице, док је владика Горазд мање-више епизодиста, само ако се има у виду велики број личности који је у том тренутку нешто значио у пружању отпора освајачу.

На страницама овог стрипа је доста успешно оживљена свеопшта друштвена тескоба једне окупиране земље и њених становника. Цртеж је усредсређен на људе, њихове изразе лица и осећања, оно што они проживљавају и подређен је причи. Осећај страха, немоћи, очаја, туге, отпора који се чини претежак и узалудан и страшне одмазде које га прате приковаће вас да стрип прочитате у једном даху. Учиниће вам се да пратите сјајан играно-документарни филм.

Ја сам га прочитао чекајући укрцавање на авион, који је наравно каснио. Иако се путовање одужило, захваљујући овом стрипу, једва да сам то приметио. На одмору ме је дуго пратила његова сенка, због које сам размишљао о тим људима – свештеницима, војницима и цивилима – који су се свесно жртвовали за оно у шта су веровали. Време у којем живимо не гледа благонаклоно и као да се својски труди да се свака жртва чини јаловом и узалудном. Опет је време пресудило колико су те жртве, нарочито владике Горазда и ђакона Владимира, са православљем на уснама, биле сврсисходне.[2]

И не само њих, свих оних који су се у тим временима борили за слободу, када је било најтеже уопште о њој и мислити.

Преко осамдесет година је прошло од догађаја којима се бави овај стрип, а опет, многе ствари данас непријатно личе на неке његове странице.

Кашњење лета наспрам тога делује заиста смешно.

ЗА АНАЛЕ

Ако волите историју, “Члан II” је незаобилазан стрип за вашу колекцију. Али то нека буде само почетак.

О улози и значају чешко-моравске епарије Српске православне цркве написане су бројне књиге, радови и студије. Ипак, она ће се можда највише споменути само у вези са борбом против Хајдриха, а то је нешто што свако од нас треба да зна. И да се пре одласка у Чешку обавезно нешто прочита о томе.

Донети при бројним тешким изборима онај прави није нимало лако и граничи се са чудом.

Можда ми се зато дневна соба, макар и на кратко, претворила у историјски архив међуратног периода.

Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје.

(Јеванђење по Јовану 15:13)

НАПОМЕНЕ:

[1] Опширније у „Чешко-моравска епархија Српске Православне Цркве 1921-1942. године: историјско-канонско гледиште на оснивање, решавање јурисдикцијског питања и устројство“, доступно у електронском облику на https://nardus.mpn.gov.rs/handle/123456789/22081.

[2] Опширније у „Страдање Светог владике Горазда и православних Чеха у току Другог светског рата“, доступно у електронском облику преко https://casopis.sabornost.org/files/sabornost_V_2011_14.pdf