Не могу да се сетим своје прве књиге.

Данас кад не знам где ћу с књигама, када се полице угибају од њихове тежине, то што не памтим своју прву књигу делује смешно. Немам чак ни представу колико имам књига! Премећем их, преслажем, преносим, поклањам, али однос снага је увек исти. Увек их је више него мене. И то непрочитаних, разуме се. Ипак, не престајем да их купујем, да тражим нове, да их добијам на поклон.

Кратак боравак у Врњачкој бањи натерао ме је да се запитам о томе.

Одакле толика љубав?

ИЗ БИБЛИОТЕКЕ

Библиотека је одувек била моје велико светилиште и надалиште. Интересовања су ми увек ишла у два тока: наравно да сам читао лектиру, али увек ју је пратило још нешто што ме је занимало, а није се односило на њу. Тако „Белу гриву“ прате „Доживљаји Шерлока Холмса“, „Ану Карењину“ епска фантастика из пера Толкина и Роберта Џордана. Било је ту и понешто жртава на страни лектире, у корист другог тока, о којима ме је срамота данас да причам и које (не)вешто кријем.

Све то не би било могуће да нисам имао за мене непроцењиву библиотеку у близини мог места становања. „Ђука Динић“, како се тада звала, била је далеко богатија од библиотеке у основној школи, али сам их обе волео. Ту школску библиотеку памтим као да је била стално у сунцу, иако је то наравно немогуће. Имала је високи плафон и велике прозоре, што је омогућавало да буде увек одлично осветљена. „Ђука Динић“ је био смештен у просторијама на неколико спратова, чини ми се да је дечије одељење било негде у приземљу, а онај део који је мене интересовао је увек био на спрату. То кретање између њих сам увек пратио гунђањем, али га нисам прекидао.

Након бомбардовања, библиотека се иселила из зграде коју је делила са чувеним телевизијским каналом „Арт“ у зграду недалеко одатле. Није било више кретања по спратовима, јер је све успешно стало у приземље њеног новог дома. У његовом центру налазила се једна велика просторија, у коју се ступало одмах са улаза, а лево се ишло у праву библиотеку, како сам је ја тад видео, јер сам већ био велики да бих ишао у десни део, где се налазило дечије одељење. Та нова библиотека под називом „Исидора Секулић“ дуго ме је пратила у свим мојим читалачким поривима. Због тога сам библиотеку у средњој школи посетио свега неколико пута, увек сам се ослањао на “Исидору”. Наше дружење се наставило и током студија, када сам захваљујући њеним књигама испуњавао време између испитних рокова.

Међутим, негде крајем мојих студија, она је престала са радом, и моји читалачки пориви су морали да се томе прилагоде.

ОСВАЈАЊЕ

Још у току активног чланства у библиотеци куповао сам књиге. Али колико могу да се сетим, не толико често као данас. У тим подухватима увек сам ишао викендом са својим старијим братом, када је он могао и био расположен да ме поведе са собом. Куповина књига викендођ ме држи и дан-данас, и једва успем да јој се отргнем. У неком тренутку сам више био заинтересован за половне стрипове код уличних продаваца на платоу код Филозоског факултета, али то је нека друга прича. Сећам се књижара којих данас више нема, нпр. једне на крају Ресавске улице, близу цркве Светог Марка, затим у склопу некадашњег здања Југословенског народног позоришта, коју сам тај једини пут посетио баш захваљујући брату, пре него што ју је са целим тим здањем прогутао пожар…

Тај пробој на фронту, то освајање нових читалачких хризоната наступило је онда када сам схватио да не морам да чекам да књига дође у библиотеку да бих је прочитао. И није то само куповина, то је истраживање, изазов, у правом смислу те речи: лов, потрага за тим неким новим насловом који интригира или неким који се ретко налази. Пре свега ту је био Сајам књига и он је одговоран за добар део моје данашње колекције. Али није био главни извор. Не могу а да у овој приповести не поменем књижаре „Плато“, „Академија“, „Папирус“, књижару у „Бео излогу“, затим ону у „Академији 28“, коју сам морао обавезно да посетим ако сам ишао у биоскоп тамо…

Никако не могу прескочити ни антикварнице. Зборно место је била Бранкова улица, у којој су се током студија налазиле две. До једње од њих, оне ближе мосту, довео ме је друг који је ту обавезно свраћао и природно, ја сам пошао за њим. Њени старатељи били су један диван брачни пар, са којима се могло разговарати о књижевности и на разне друге теме. Касније су преселили своју продавницу на друго место у граду, а убрзо потом су се трајно настанили у Врњачкој бањи. Пратили смо их у њиховим селидбама, чак смо и поузећем наручили неколико књига из њиховог новог пребивалишта. И они су повод за овај текст.

EQUILIBRIUM

Када сам недавно био кратко у Врњачкој бањи, током вечерње шетње након јако топлог дана, на шеталишту налетех на добро познату реч: Equilibrium. Тако се звала поменута антикварница која се налазила близу Бранковог моста. Иако јој лик не памтим, када ми је пришла садашња власница, знао сам да сам је срео давних дана у Београду. Супруг јој је нажалост преминуо, а она је наставила њихов заједнички рад. Подсетио сам се свих антивкарница које сам од времена студија посетио или још увек посећујем. Неке су престале са радом, а друге су и даље ту.

Испричали смо се на разне теме, са светлошћу у очима које могу да имају само они који пуно читају или се искрено баве књигама. А свет данас је све, само не место за ту врсту искрености. Или ма коју другу. На крају разговора имала је једно опажање, тако јасно и очигледно, као истина која се сама од себе открије и остаје вечна.

„Имам утисак као да они све ово праве за неке људе који још увек нису дошли. Само не знам шта ће да раде са нама“.

УЗРОЦИ

Колико сам успео себе у том погледу да преиспитам и разумем, закључио сам следеће: волим да читам. И да причам о књигама, и о ономе што сам прочитао, са пријатељима, породицом, библиотекарима и продавцима. Ако ми пажњу привуче нека књига и не купим је брзо, бојим се да нећу успети да је нађем кад ми буде требала. У овом времену какво јесте, претеривати са куповином књига није најгора ствар која може да вас задеси. Али није ни најбоља.

Свестан сам да купујем књиге јер сам тако научио. То ме још увек спаја са неким лепим тренуцима у прошлости, са неких местима и људима којих више нема. Учланио сам се поново у библиотеку да бих то мало успорио и у томе сам постигао одређене успехе. Видећемо за даље.

Нужност ми диктира да не могу све књиге да задржим. Стога сам обећао да ћу неке књиге поклонити школи или библиотеци. Одувек су ми биле добри пријатељи, верујем да могу бити и другима. Понекад се заносим да ћу отворити књижару или библиотеку, у неком малом месту, када за то дође време. Колико их имам, можда и буде раније него што мислим.

Од скоро међутим све чешће мислим да то нису само књиге које притискају мој животни простор. Него грађа.

Жеља да писањем растумачим све што се дешава око нас.

Мој одговор на питање:

Шта ће бити с нама?