О гуслама је већ написано безброј редова и стихова. Помињао их је Његош, хвалио Тихомир Р. Ђорђевић, величао Јаков Игњатовић… Слушали су их на дворовима српске средњовековне господе, оплакивале су пропаст државе током ропства под Турцима, лечиле ране изнемоглим војницима после Албанске голготе… Међутим, њихова је важност толика да се стално ваља подсећати шта Србину значе гусле.
Веле да су гусле једноставан инструмент, јер имају само једну жицу. Међутим, у ту жицу, у ту струну стала је читава једна васељена, читава повест и свест српскога народа. У њу су стале тужбалице за изгубљеним царством, за погинулим братом или драганом, печал мајчина за сином-војником, приче о див-јунацима. „Та жица је права вилинска коса, орошена крвљу и сузом Србина“ – поетски каже Јаков Игњатовић.
Некада је важило да „ђе се гусле у кући не чују, ту је мртва и кућа и људи“, као и да нас је „песма одржала“. Шта је данас остало од тога?
Многи би рекли да је гусле и певање уз гусле прегазило време. Ненавикнуто је ухо обичног човека данашњице на јеку гусала. Душу им плене мелодичнији инструменти, бржи ритмови и јевтинији текстови. Многи би рекли да је то нешто застарело, превазиђено. Али глас „многих“ никада није пуно вредео, а тим пре сада, у доба када смо сви „једнаки“ и сви имамо „право“ да нешто кажемо, најчешће без последица и обавеза.
Па опет, чињеница је да се гусле данас све ређе чују. Шта је томе узрок? Узрока је много, али ако оставимо по страни све оне идеолошке и културне – који су мање-више очигледни – чини се да један можда предњачи: време. Тачније, његов недостатак. У данашње доба, где се с краја на крај света стиже за пола дана, где се текстови не читају радо ако имају дуже од неколико редака, где је храна брза, а кафа „инстант“, слушање гусала испада повластица. Савремени човек увек негде жури и увек негде касни. Да би се песма уз гусле одслушала треба времена и – стрпљења, још једне особине која мањка данашњем човеку.
А када говораше наши стари да нас је песма одржала, шта је заиста то значило? То се понајвише односило управо на песму уз гусле. Јер смо из тих песама могли научити све што је било потребно да би неко постао ваљан човек. Могли смо научити да не судимо „ни по бабу, ни по стричевима, већ по правди Бога истинога“, да је „земаљско за малена царство, а небеско увијек и довијека“, да је дуг пред отаџбином и народом пречи од личне среће, да је част изнад свега, да се човек држи за реч… Све о јунаштву, правди, правилном понашању, поштовању, родољубљу, жртвовању, чојству. Дакле, гусле су пре свега биле васпитно-образовни, па тек онда музички инструмент.
И како данас слушати гусле? Како им се вратити?
Можда ће овакав „рецепт“ звучати одвећ припросто и приземно, али „ко се топи, хвата се за пјену“, па је у наш земан сваки савет драгоцен. Некоме су гусле део одрастања, присутне су од детињства, па му постану саставни део живота, или их барем радо слуша, али многи данашњи Срби нису нимало упознати с њима.
Како онда „обикнути“ на слушање?
За почетак треба имати жељу и уверење да ће вам се речи и гудање свидети. Можете одабрати неку краћу песму, или песму колико-толико познате тематике. Било би добро наћи и одабрати гуслара чији вам глас прија, или барем не квари укупан дојам. Речи песме пажљиво слушати, а гудање гусала ставити у други план. Будући да је, као што већ поменусмо, за слушање гусала потребно време и стрпљење, нужно је одабрати какав подесан тренутак. То може бити за време дуже вожње колима, током поподневног одмора или, у идеалним условима, увече уз пуцкетање ватре. Ако слушате заједно с неким, после слушања може се попричати о садржају и поуци одслушане песме.
Време је да вратимо гусле у наше животе и да им признамо сву важност коју су имале, а и даље имају у очувању нашег идентитета.
Данас нема Филипа Вишњића, али има Ђорђија Копривице, нема Тешана Подруговића, али има Бошка Вујачића, нема Слепе Живане, али има Бојане Пековић. Јер, како опет песма каже, „док је Срба, биће и јунака“.
И гусала.