Прошло је 25 година од НАТО агресије на СР Југославију.

Рат, као историјски догађај без премца, оставља простора за различита тумачења, сагледавања и преиспитивања. И око тог рата и данас не постоје недвосмислене оцене у нашем друштву, премда се 1999. година и даље помиње уз приметну дозу ужаса. Међутим, тај рат је одавно престао да се тиче само нас. Последњих неколико година све чешће се може чути како је НАТО агресија на СР Југославију имала несагледиве последице по међународно право, као исходиште за све оно што се нажалост догодило након тога. И догађа и данас.

О томе говори роман „Отимање Европе“, руског писца Јевгенија Водолазкина.

ИСПОВЕСТ КРИСТИЈАНА ШМИТА

Књижевна критика ће сигурно упамтити бомбардовање СР Југославије, јер без њега не би било „руског Умберта Ека“. Носилац овог ласкавог признања, рођен у Кијеву 1964. године, на књижевну сцену, као доктор филологије и сарадник у Институту за руску књижевност, ступа 2005. године романом „Отимање Европе: Исповест Кристијана Шмита“.

Као што се да наслутити из наслова, окосница овог романа је животна прича младог Немца Кристијана Шмита, који ради одслужења војног рока почиње да ради у старачком дому, бринући о његовим живописним становницима. НАТО агресија на СР Југославију је испрва нешто са чиме је упознат сасвим површно, али ће се са новим познанствима, у старачком дому и мимо њега, то променити. Погледи на свет, врлине, мане и страхови које је поседовао биће стављени на посебно искушење а рат у Европи постаће судбинска тачка у његовом животу.

Ово је можда и први роман ван наше земље који је за тему имао ратну 1999. годину, што ме је и привукло да га пронађем и прочитам. То наравно није једини разлог за читање овог књижевног дела.

ОТМИЦА ЕВРОПЕ

На првом ступњу књижевног разумевања, реч је дакле о делу које се бави НАТО агресијом на СР Југославију. Не „интервенцијом“ како се то често чује, или „балканским ваздушним ратом“, који се као кованица скоро појавио, као да је у њима учествовао Црвени Барон лично. Чак ни најчешће коришћен израз  – „бомбардовање“ – није суштински исправан, јер не обухвата све што нам се догодило.

Пре свега, реч је о кршењу међународног права, за које нико никад није одговарао, које је за последицу имало материјална разарања и бројне цивилне жртве. На мети агресора нашли су се и деца и одрасли људи, здрави и болесни, становници наше земље као и они који то формално нису (чиновници кинеске амбасаде). Све то је пратила медијска кампања која је искористила најмрачније стране телевизије као технолошког и информативног достигнућа. С пуним правом се на једном месту у роману каже: „Да је Хитлер имао на располагању такву играчку, и сада би седео у Берлину“. Прва целина романа се тиме највише и бави и у њој се набрајају сигурно не све, али свакако најстрашније лажи изговорене о нама током тих ратних дана, и то у време када се телевизији и новинама веровало много више. И јасно је што данас постоји свеприсутна сумња, неверица и отворено непријатељство према новинским кућама, које се с пуним правом сматрају пуком пропагандом. Илити: злом.

У таквим околностима, на другом ступњу разматра се судбина света, пре свега Европе, у канџама нечега што је тада, те 1999. године, показало само делић свог страшног лика. „Отимање Европе“ није случајно одабран као наслов, тиме се прави копча са чувеном митом о отмици прелепе Европе од незаустављивог, похотног и лукавог Зевса, који је своје (не)дело завио обманом. Последице тога, као и девојка по којој је добио име. континент је дознао прекасно, ако је уопште и дознао, пошто догађаји око нас чини се сведоче о нечем сасвим другом. Уосталом, ми данас познајемо једног сасвим другачијег Кристијана Шмита, који са књижевним ликом, осим порекла, једва да има ишта заједничко. Али оно што он представља у овом данашњем свету, свакако их доводи у везу, макар као супротности.

Коначно, на трећем, дирљивом и личном ступњу овог дела разматра се судбина човека у таквом свету. Ако је ишта могуће, шта се може учинити. И то је оно што сигурно остаје са читаоцем, дуго након што се прочита последња страна а корице бар физички затворе.

СТРАХ ОД БЕЗОБЗИРА

Данас је „Отимање Европе“ могуће наћи једино у понекој библиотеци, антикварницама или огласима на интернету. Ово дело је свакако остало у сенци Водолазкиновог најпознатијег романа „Лавр“, за који је добио награду „Јасна Пољана“ за књигу године у Русији. Тако је постао познат и код читалачке публике на нашим просторима, односно у Србији и Српској.

Док смо са ужасом изнова сведоци правде у сили, размишљајмо. Можда се живот због тога и понавља, да би се сумњичави убедили?

Живети по савести није лако, али је такав живот могућ.

И мора бити могућ.