Човек древног Рима живео је не само у центру света већ и свемира, а модеран човек је уверен да је његова планета само једна од милијарди и милијарди животом настањених тела која лутају празнином бескраја. Стога високу римску културу одликују непоколебљива верност врлинама, неустрашиво самопоштовање и суверенска ведрина – а модерну културу карактеришу теорије оправдања аморалности, праксе самопонижења, очајање и осећање егзистенцијалне изгубљености. 

Драгош Калајић

***

Тукидид: Римску културу до стварања царства одликује непоколебљивост, а прича о врлинама је упитна.

Горгија: Не бих се сложио. Личне врлине су велики део идентитета римске републике. У време царства је то постало упитно, а у касном периоду и релативизовано… Знамо како се завршило.

Тукидид: Рим као град је заснован на братоубиству, живот му је дала отмица Сабињанки, кад се погледају мозаици не зна се ко кога… Римска врлина је нешто што је морало да се смисли како би се одржавао систем власти патриција преко сената. Зато и кажем да је непоколебљивост њихова врлина. Једни су непоколебљиво бранили систем, а други нападали, а сви заједно су непоколебљиво ратовали.

Хераклит: То је њихов мит. Да ли је добар или лош, видели смо кад су дошли тзв. варвари. Онолики систем може само сам да се уруши. За њих је то био добар мит.

Горгија: Па да, то је сврха наратива. Али сматрам да је бољи и лажни морал од потпуног одсуства морала. Друштво које нема моралне норме није друштво и не може дугорочно да опстане. Јер је баш тај мит терао обичне људе да буду бољи војници од конкуренције.

Тукидид: И онда те стално шаљу у рат. Ако преживиш, фарма ти пропада и да би преживео продајеш је заштитнику врлина. И онда заштитник врлина узме и државну земљу и третира је као своју, а породица ратника мора да иде у робље, јер у Риму нема ни наднице, већ купиш гомилу заробљеника и они ринтају за тебе. У сваком случају такав Рим је пропао дефинитивно неких 100 година пре појаве Хришћанства и створио простора за народ да му треба спасење.

Већ сам сморио и себе, али једина цивилизација у Средоземљу и на средњем истоку која се одржала од антике је јудаизам. По мени су њихове врлине веће и јаче од римских.

Хераклит: Постоје неке вредности које друштво цени. Римско друштво је усвојило неке вредности. Да ли су добре или не, они нису разматрали. Постоји разлог што се хришћанство појавило из јудаизма баш тада и кад се погледа тадашње друштво – и у Јудеји – има доста сличности са данашњим. Јован Крститељ доспева у тамницу не зато што је рекао „Доле Ирод!“ него зато што је рекао: то што жениш братову удовицу није лепо. Шта је јудаизам прокламовао, а шта је остварио у пракси су две различите ствари.

Тукидид: Хришћанство се појавило зато што је народ схватио да му је потребно спасење.

Хераклит: Или је Бог то решио за народ. То је разлог у који ја верујем. Али то никога не обавезује. То је и сврха те појаве. Било би лепо иначе да су серију „Рим“ успели да сниме са појавом хришћанства како су и замислили. Можда је зато и отказана.

Горгија: Није се одржао само јудаизам. Одржали су се и Јерменија и Грузија, па и Иран у ширем смислу. Разлика је само у томе што се данас не сматрају успешним, па ником нису интересантни. Јевреји имају одређени успех у овом корумпираном свету у последњих 150-200 година. Нисам сигуран да би се ико позивао на њих пре рецимо 70-80 година.

Хераклит: Нама као узори треба да буду такве културе.

Горгија: Што би рекао Наполеон, ништа не успева као успех!

Све што сте навели стоји. Само друштво које нема вредносне норме није друштво.

Тукидид: Грузини и Јермени су хришћани. Нису задржали своју античку цивилизацију. И Иранци такође.

Оно што је моја порука јесте да није добро упоређивање римских “врлина” и “врлина” садашњег света. Римске врлине се у ствари одликују непоколебљивом вером у себе, а не неким моралним вредностима.

Хераклит: И даље стоји Калајићево поређење само ако посматрамо шта мотивише, односно покреће друштво. Да ли је то добро или лоше, о томе може да се дискутује.

Римљани не постављају та питања јер је суровост света узета као дата. Нама се брише то питање јер нам је све нихилистички релативно: апстрактно, далеко, свеједно, безначајно…

Калајић описује стање у култури као последицу стања у друштву. И чему је то друштво било окренуто. Иако се више страдало и гинуло тад, смрт се није релативизовала, није било преовлађујућег става у друштву: ионако је све свеједно. Преживљавање је било изазов и тиме су се бавили озбиљни људи, и потлачени и тлачитељи.

Сложићеш се да би се могло дискутовати да ли би тадашње друштво изнедрило став: ионако ћемо сви умрети, па шта ако је геноцид?

Тукидид: Њихова логика је била: хајде да ми направимо геноцид над њима пре него они над нама (кад је у питању Картагина). У другом случају (кад су освајали по Шпанији нпр), хајде ми да направимо геноцид и узмемо робове и сребро и зарадимо. Ово прво сад раде Азери и Јевреји, а ово друго раде Американци нама.

Рим посматрам кроз призму САД. Они су земља слободних и дом храбрих. То су њихове врлине на основу којих владају светом.

Хераклит: И сада су у некој фази замене тих врлина за неке друге, односно у декаденцији. Али пошто су скоројевићи историје, они сами на себе узимају поређење са Римом, које им стоји као и свим скоројевићима. Њу Роум нема аквадукте и аутопутеве, али има Кока Колу, трансхуманизам и мобилне телефоне.

Тукидид: Имају они аквадукте и аутопутеве. Само се историја брже одвија због развоја технологије, па релативно брзо улазе у декаденцију.

Рим није био престоница још од Диоклецијана и препуштен је зубу времена. Цариград је у време пада под Турке био скупина села унутар Теодосијевих зидина.

То је судбина империја.

***

УЛОГЕ ТУМАЧИЛИ

ГОРГИЈА сматра да се НИШТА НЕ МОЖЕ ДОКАЗАТИ (јер све има аргумент и контраргумент и истина остаје несазнатљива). Пошто се ништа НЕ МОЖЕ ДОКАЗАТИ, он је изразио СУМЊУ у могућност долажења до ИСТИНЕ. Релативитзам и скепса је одлика свих софиста. Горгија даје пример у ЕТИЦИ, “нема ОПШТЕВАЖЕЋИХ етичких норми, оне се разликују од народа до народа, од времена до времена”.

ХЕРАКЛИТОВА слика света је комплексна и у њој се боре РАЗЛИЧИТЕ СИЛЕ И РАЗЛИЧИТИ филозофски принципи. За њега је основа света ВАТРА („Свет је вечна ватра која се с мером пали и с мером гаси“ – КРЕТАЊЕ тј. ДИЈАЛЕКТИКА). То је изразио кроз “култну” реченицу “СВЕ ТЕЧЕ И СВЕ СЕ МЕЊА или PANTA REI”, “Не можеш два пута у исту реку ући”. Он законе природе назива ЛОГОСОМ тј. РАЗУМ управља ПРИРОДОМ. Разумевање природе није лако, јер “Природа воли да се скрива”.

ТУКИДИД је разумео оно што се у социолошким наукама користи као израз “Тукидидова замка”. Т. је у бриљантној “Историји пелопонеског рата”, генијално објаснио “Оно што је рат учинило НЕИЗБЕЖНИМ је раст АТИНСКЕ моћи и СТРАХ који је то изазвало у СПАРТИ”. Тако се Тукидидовом замком може објаснити огроман број локалних, регионалних и глобалних ратова. Њиме се може објаснити ПОТЕНЦИЈАЛНИ сукоб Америке и Кине. Завршио би се УНИШТЕЊЕМ, а не нужно нечијом ПОБЕДОМ. Шта би усред ТОТАЛНОГ УНИШТЕЊА, ПОБЕДНИК МОГАО ДА ТРАЖИ ОД ПОБЕЂЕНОГ?