„На интернету је писало да је стаза уређена!“ озлојеђено се пожалио један излетник, који је са супругом превалио стотињак километара колима ради шетње по Церу. „Да сам знао да ћу морати да се провлачим испод оборених стабала, обукао бих други шортс и патике!“, додао је, а нисмо знали како на то да одговоримо осим слегањем раменима. Иако смо у нашој обући и одећи били далеко од опремљености Горске службе спасавања, ипак нашим случајним познаницима нисмо могли упутити више од пар речи разумевања, док су ишли назад ка својим колима. Штета што су морали да одустану од шетње по Церу, јер су остали ускраћени за много лепих предела и знаменитости.
Иако је најпознатији по чувеној бици из Првог светског рата, далеко од тога да је дотад чамио у анонимности. Ово некадашње острво у Панонском мору, између река Дрине и Јадра и плодне земље Мачве, име је добило по стаблу храста које расте на његовим обронцима. Неки га такође везују за римско божанство Цереру, која је била богиња плодности и заштитница жита, а о римском присуству сведоче и остаци утврђења који су овде пронађени, као и једна занимљива легенда. Наиме, цар Тројан, односно Трајан („У цара Трајана козје уши“) имао је пет кћери: Косану, Ковиљку, Виду, Соку и Драгу и по њима су основани градови, чији остаци су пронађени у овом делу Србије. Тако се на Церу налазе Трајанов град и Косанин град, у близини Љубовије Соко град, док се у околини Лознице налазе Ковиљача (Ковиљкин град) и Видин Град. Ако је икада и постојао, Драгин град остао је засад сакривен.
Културно историјском значају Цера доприносе и православни манастири, који су раштркани по његовим падинама. Минули векови нису били милостиви према њима, али упркос разарањима из турског доба, Првог и Другог светског рата, они су ипак опстали. Манастир Радовашница је према предању био задужбина краља Драгутина, а први пут се у писаним изворима помиње у 16. веку. У турским изворима се назива и Косаник, вероватно по Косанином граду. У остацима старе цркве, коју су немачки окупатори сравнили са земљом, пронађен је велики камен у виду надгробне плоче. Верује се да се испод њега налазе мошти неког непознатог богоугодника, које су помогле људима у исцељењу разних болести. У манастиру се такође налазе честице моштију многих светитеља, од којих највећи број представља поклоне манастира Хопово, Руске цркве у Бечу и Хиландара. Манастир Петковица је такође по предању задужбина краља Драгутина, а према материјалним остацима потиче из 13. века. Иза манастирске цркве расте света лоза, за коју се везује бројна чуда исцељења, а поред ње и лековити извор. У Петковицу су после октобарске револуције 1918. године пребегле руске монахиње, а у њему су живели Руси, Украјинци, Белоруси, Срби из Бугарске и Румуније. Манастир Чокешина је према предању почео да гради Милош Обилић, али га је завршио властелин из овог краја, војвода Богдан Чокеша, по коме је и добила име. Током Првог српског устанка, овде се одиграо чувени Бој на Чокешини, на Лазареву суботу 28. априла 1804. У овој бици су заједно са 301 саборцем погинули браћа Глигорије и Димитрије Недић, спречивши турским трупама из Босне да се прикључе турској посади у Шапцу, који је након ове битке ослобођен од стране српских устаника. Манастир је обновљен заслугом кнеза Милоша Обреновића и његовог брата Јеврема.
Планина Цер је први топоним који је у извештајима о Првом светском рату обишао свет. Битка која се у јулу 1914. одиграла овде уједно представља и прву савезничку победу у овом рату. Крај који је запамтио цара Трајана и његове кћери, краља Драгутина и Милоша Обилића, као и борбе са Турцима, први је поднео непријатељски удар аустријске војске у њеном нападу на Србију. Спомен музеј у Текеришу данас сведочи о херојству и жртвама наших војника у одбрани земље и победи коју су након два дана крвавих борби задобили против бројчано надмоћнијег непријатеља. Не треба заборавити да се овде чува сећање и на чешке војнике који су погубљени од стране непријатеља јер нису хтели да нападну Србију. Док смо шетали по планини, нисмо могли ни замислити пуцњаву, вику, пушчане и топовске салве, вапаје рањених и умирућих, једну крваву битку у пуном јеку. Где сада пролази планинарска стаза, на месту где ниче трава, стоји жбун или дрво, можда је неко од војника оставио своје кости, у нападу у име цара и монархије или одбране родне груде, у име краља и отаџбине. Врховна команда српске војске није очекивала да ће аустријски напад доћи из правца Дрине ка Церу, али узимајући у обзир његову улогу у животу нашег народа, чини се као да је то био неумитан избор. И он се, попут његових житеља, одувек борио против освајача.
Стога немојте оклевати да га посетите. За обилазак Цера наш стручни штаб одабрао је обележену планинарску стазу, која креће од планинарског дома Липове воде и води све до манастира Радовашнице, а потом другим путем води натраг до почетне тачке. Овај велики круг обишли смо готово све време крећући се кроз шуму, па је препоручујемо за топле и сунчане дане. Стаза је добро обележена, осим дела који од манастира води ка планинарском дому и ту је најбоље питати за пут некога у манастиру, да не бисте залутали. Баш пред силазак са падина Цера надомак манастира налазила су се оборена стабла дрвећа, због који су наши познаници са почетка приче одустали од шетње. Нису нас пуно омела, било је потребно само провући се испод њих или их прескочити. Опремите се како треба, наоружајте добрим расположењем и крените у истраживање ове планине.
И док то чините, сетите се мајора Курсуле.
Не ступа се на Цер тек тако.
