Пре више од годину дана, почетком септембра, преминуо је Бора Ђорђевић.

Као ретко који песник, он је све своје умрлице написао за живота.

И прошао је тај први месец септембар након његовог одласка мање-више онако како је он у својим песмама и предвидео. Прекопавала се његова биографија уздуж и попреко, истицали су се добре и лоше ствари у том озбиљном и вратоломном штиву, од стране колега и музичара од Силване до Нирване и културних радника леве и десне политичке оријентације. Пребирали су се разнобојни исечци из његове биографије, а памтили су се поједини и брисали многи.

Само он је остао равнодушан.

Било је и великих прилика и пропуштених шанси за распродајама на том болу.

Организована је па отказана пројекција филма „Рибља чорба – песме без којих се не може“ новинара Душана Весића, а иста судбина задесила је концерт „Бори у част“. На њему су, под покровитељством „Запа Базе“, требали да наступе Сергеј Трифуновић, Александар Седлар, Скај Виклер и други, а средства прикупљена од продаје улазница отишле би у изградњу споменика Бори на Ташмајдану. У оба случаја је, у поодмаклој фази изведбе ових догађаја, интервенисала породица и чланови групе „Рибља чорба“.

У међувремену су се и они консолидовали и наставили да наступају заједно. На његово место, дошао је, са позиције пратећих вокала, дугогодишњи сарадник групе Јован Јефтић. Како сами кажу, према Бориној изричитој жељи.

Прилику да их у овој постави чујем појавила се на овогодишњем фестивалу пива на београдском Ушћу.

Без њега не би било овог текста.

ЗНАМ ТЕ

Моје познанство са Бором Ђорђевићем и „Рибљом чорбом“ кренуло је од највећег хита са њиховог десетог албума, „Прича о љубави обично угњави“ из 1988. године.

Песма „Авиону сломићу ти крила“ нашла се на Б страни њиховог албума на касети и био сам им бескрајно захвалан на томе. Како је она отварала ову страну, није било потребе да се прецизно премотава и циља ова песма, довољно је било окренути касету и премотати на сам почетак ове стране. Када би се завршила, притиснуо бих дугме за премотавање уназад, што с обзиром на њен положај на албуму, није дуго трајало. Тако сам је и слушао, једину са овог албума, у безброј понављања. То је била прва њихова песма коју сам знао.

Наше даље познанство наставило се од десетог албума по реду и даље, уз спорадично дружење са хитовима од раније. До мене тада још није био стигао записник да су најбољи „Чорбини“ албуми они на којима је сарађивао са Бајагом, па смо се мирно тих деведесетих, све до половине двехиљадитих дружили кроз песме о гастарбајтерима, народњацима, победничку и губитничку химну са светког првенства у Француској 1998. године (у сарадњи са мојом тада омиљеном групом „Забрањено пушење“), радницима градске чистоће, црно-белом свету радника и израђених, љубави која овде више не станује… Под НАТО бомбама пожелео сам да се ломе крила авионима, зна се којим.

И да нас анђео ипак погледа.

ЉУДИ

Пре правог и целовитог познанства са „Рибљом чорбом“, онако како Бог заповеда, од хронолошког почетка, Бора Ђорђевић је за мене био отелотворење политички некоректног. Код комшије сам га слушао како прича глупости, мислим да нема тог stand-up комичара који би му био раван! Тада ми је деловао смешан и луд, док смех из публике заглушује његов глас оштар попут стакла. Страшне теме испричане кроз резак, на моменте доста ласцивни хумор, лепиле су се природно за дечије уши, које их нису сасвим разумеле, али су их упијале. И на то се природно надовезала и прича, односно песма о једној небичној баби, по имену Јула, која је поново тренирала моје вештине у руковођењу касетофоном.

Кроз ТВ наступе, ко је смео и могао да угости, у спонтаном разговору, професионалном интервјуу, или са цвикерима на пола носа, док чита из своје мале црне књижице своје римоване мисли, као таксиста, који мора да са тобом подели нешто несвакидашње, да одмах прихватиш или брзо одбациш, тако је и он делио са нама своја запажања. Шта је све у свакој од тих минулих деценија било горуће, општеприхваћено, саморазумљиво и важно, могли сте се ослонити на њега да ће, са прецизношћу атомског часовника, о томе сигурно изрећи свој суд! Најчешће онај који му је најбоље и лежао.

Против!

ЗА ЗАПИСНИК

Када је коначно до мене дошао записник о његовом целокупном стваралаштву, ја сам већ почео да скупљам плоче. Тако сам био у прилици да његове најважније закључке испитам на носачима звука из тог времена.

Али се њих прошлог септембра уопште нисам сетио.

Када је дошла вест да је Бора Ђорђевић преминуо, ја сам се вратио, поново, на причу о љубави коју сам слушао први пут на касетофону. Та прича ће у њиховој публици остати упамћена по неколико хитова, док ће је дежурни рок новинари и стручњаци забележити као последњу сарадњу са Николом Чутурилом Чутуром. И то ће бити то.

А ја сам је минулих месеци преслушао већ неколико пута. Изнова и изнова. Понајвише ноћу, када бих нешто, попут овога сад, писао. И у животној доби када могу ту причу боље да разумем. Као и уосталом и све остале.

У целини њиховог стваралаштва, та је прича некако просечна, ближа онима на почетку, из званичног записника, него онима од скоро, А опет, не би је се постидела ниједна музичка група која држи до себе.

Још једна цигарета пре спавања разумљива је и онима који не пуше.

Зато је Бора велики песник и „Рибља чорба“ велика група.

МИНУТ ЋУТАЊА

Нека неко проба ако је то могуће: да буде у хипи фазону, кад су сви рокери, па да онда оснује нову музичку групу и назове је по менструацији, да пева о поткровљима и сутеренима осамдесетих у Југославији, да музички брани па онда запали ту СФРЈ, да напада све режиме, а у оном који му прија буде опет испад и инцидент, готово пропалитет… Од рок музике стигао је до народњака и „Пинкових звезда“, где је најприродније, иако је за то добро плаћен, да са својим животим искуством и дотад пређеним путем – заспи! Таква ауторска велесила, у амбалажи агента провокатора, у црној, црвеној, белој, а последњих година и у плаво-жутој (незамисливо!) боји, остаје истовремено обележје једног времена и његов одсјај и ехо.

Рачунали смо на њега.

Да ће, као пијани гост, да саспе све у брк и коме треба и коме не треба (по заслузи!), и да ће пружити преко потребан одушак, цигарету или вињак, у свим противречностима нашег доба. У том његовом непрестаном пишању уз ветар, имали смо некад утеху и разумевање, а некад само мали предах, мали блатобран у свим нашим кијаметима.

Да ли због здравља, обамрлости или нечег трећег, тек, болело је његово неправо присуство, или боље рећи одсуство, из те улоге коју је имао и тако дуго и добро носио. Последње његове инциденте нико није волео, у томе су сви једногласни, и немам намеру никад да га браним од њега самог.

Жао ми је што смо остали ускраћени да видимо, као много пута досада, куда би отишао после њих.

Кроз песме, приче, хумор, слике, стихове, минијатуре, као ретко ко за њега се може рећи да је дословно био свако од нас.

И да је проживео и поделио са нама све наше истине и заблуде, па и оне којих се још нисмо решили.

НАПОЉУ

На београдски фестивал пива, признајем, нисам ни био дошао да чујем „Рибљу чорбу“ у новој постави. Али се то ипак догодило.

На уласку у фестивалски простор могао сам да се закунем да чујем његов глас. Уплашио сам се да није нека новотарија, са холограмима и ко зна чим све не. Али ипак не. Гласне жице новог певача скоро да савршено дочаравају боју гласа његовог славног претходника.

И ту њихова међусобна сличност нестаје.

А ипак, те његове песме су и даље певане. И радо се чују, бар судећи према тој, додуше не превише бројној публици.

Сва Борина сазнања из песама које је тако несебично са нама делио, на плочи, касети, ЦД-у или Јутјубу, отпеване или изрецитоване, остају трајно са свима нама. И свако треба да им се врати, сада када га више нема.

На истоку старе приче, на западу ништа ново.

Погледај стадо, Анђеле!