СРБИЈА – ЗЕМЉА ХРАБРИХ?

Уз наше име додавани су, кроз историју, са мањом или већом оправданошћу, разни епитети. Како год нам било, храброст се увек истицала: храброст мушкараца и жена, стараца и деце, одважност свих које су шибали ветрови никада лагодног, али увек, као у инат, веселог живота.

Када се данас загребе по површини наизглед беживотне жабокречине зване српско друштво, може се уочити трун нечег занимљивог, попут груменчића злата што светлуца у муљу реке тек понекад, кад зраци сунца падну на њега под правим углом. Тај грумен злата, сад кад се поново налазимо на ивици амбиса, могао би бити наша сламка спаса, или чак карта за Царство на које нас упућује кнез Лазар. Да бисмо злато испрали од муља, морамо смањити количину тог муља (можда откријемо да злата има више него што смо мислили?) – расти, развијати се, али тај развој најчешће подразумева поправку самог темеља: основних вредности које дефинишу наш свакодневни живот. Јер није важно само какви су нам преци, важно је и ко смо и какви смо ми сада.

ИНДИВИДУАЛИЗАЦИЈА КАО ПОДМЕЧЕ ИНДИВИДУАЦИЈЕ

Иако је Јунг својевремено говорио о путу индивидуације као путу познања и превазилажења себе до коначног достизања максимума развитка човекова, а Јоланде Јакоби да индивидуација „представља поступни пут сазревања људске душе до њених највиших могућих домета развоја и јединства њених свесних и несвесних делова путем укључивања њених историјских корена и садржаја у њену садашњу свест“ (Јунгов пут индивидуације, Ј. Јакоби, Нолит, 1992. ), до простора наше трусне и ратовима помрачене, а титоизмом измучене и оболеле земље, пак, брже стиже нешто друго. Слично звучи, рекао би народ, сигурно је исто. Но са Запада чешће долазе шарене лаже, у најшаренијим (амба)лажама….

Нажалост, као и безброј пута до сада – од замене сопствене многовековне, високосимболичне културе одевања европејском, гурања преко потребних народних игара у резервате културно-уметничких друштава, преко замене душегрејних игранки за сурогате културних покрета, ухватили смо се за удицу безбожног запада, на коју је набоден, овај пут, мамац звани индивидуализација. За релативно мали број година стигли смо од „буди другачији, издвој се из масе“ (било чиме, сугерише подтекст) до тога да смо сви толико посебни и „индивидуални“, да немамо више о чему да поразговарамо са сопственом бабом, а комшиници не можемо да купимо лек ни кад нам је успут апотека, јер она не уважава нашу индивидуалну потребу да будемо себични, у себи и сами око себе. Породица не функционише, не зато што сви користимо мобилне телефоне, него зато што смо толико разједињени, толико обузети собом, да заборављамо зашто треба (и обавезни смо) да се трудимо да она функционише.

Када се узме у обзир крајњи ефекат који оба поменута појма имају на друштво, могло би се доћи до закључка да је реч чак и о супротностима. Јер до врхунца сопственог развоја стижемо путем односа са другима, никако сами у себи и са собом. А реалност је да је цела западно оријентисана цивилизација која тренутно бивствује на планети – усамљена. А наш човек, чија је душа дефинисана колом, пустио је руку свог саиграча.

Узрок том лаком пецању на „индивидуално“ можемо тражити у многовековном гушењу посебности појединца на нашим просторима. Вековима су људи живели по строго устаљеном обрасцу (који се пречесто сводио на преживљавање), без много могућности да испоље своје личне особине, реализују сопствене идеје, развију таленте. Превише имплозија морало је експлодирати, а друштво се понаша као клацкалица – ухвати се једнога, па тоне у екстреме, докле год га поменута експлозија не одбаци на супротну страну (у супротан екстрем). Сада, чини се, само добровољна заједница мислећих личности, окупљених око Љубави, може донети равнотежу, под условом, наравно, да она може постојати у овом свету.

ИМА ЛИ НАДЕ ЗА СРБИЈУ?

Протеклих месеци сведочимо великим променама у друштву, које и јесу један од неопходних услова за промене у држави. Видели смо наговештаје заједништва, сведочимо понегде и слози, па и понеком успеху који само сложни можемо остварити. Било би дивно да сад наново искујемо звона правилне фреквенције, она која растерују болести и градне облаке, па на сва та звона објавимо: Србија је будна! Психолози кажу (дубоко верујем да би Јунг потврдио), многе сузе које смо видели и/или и сами пролили, стари су слојеви наслеђених, наталожених несрећа (намерно нећу употребити најзлостављанију реч године), које су нас, попут кавеза, затварале, ограђивале, и стискале, тако да не допиремо једни до других ни додиром, ни речју, ни духом.

Данас, када по ко зна који пут, стојимо лицем суочени са непријатељем који има могућност да нас физички обрише са лица Земље, прилику имамо да се окупимо, да се загрлимо и пригрлимо, да постанемо заједница Људи, јер то и јесте дефиниција народа. Да се одредимо према Богу. Да уђемо у ту борбу добра и зла, која се одвија на свим нивоима постојања, на страни добра (а категорија добра никако није флуидна: напротив, врло чврсто стоји на темељима вере). Дакле, потребно је да се вратимо корак уназад, да се сетимо шта су то одреднице доброг и исправног живљења (правичност, поштење, па и та успавана храброст…све до темеља, а то је Десет Божијих заповести), а онда, са Богом даном сигурношћу, ступимо у борбу за стварање заједнице у Љубави. Тек када ми будемо бољи, одређенији и чвршћи, биће нам боље.