Светог краља Милутина Српска црква прославља 12. новембра, а Бугарска четрнаест дана раније, тј. 30. октобра. Дан пре тога у цркви Свете Недеље у Софији обавља се свечани чин пресвлачења његових моштију. Управо то је и био повод за наше ходочашће. Уз то, одлучено је да се ходочашће увелича и оплемени посетама значајним српским манастирима.

Манастири Свети Роман и Дивљане

Рано ујутру смо, после молитве, кренули из наше Шумадије. Прва тачка коју смо посетили – на десној обали Јужне Мораве, на путу између Ражња и Ђуниса, на почетку Сталаћке клисуре – била је манастир Светог Романа. Сматра се да се у овом манастиру налазила једна од најстаријих средњевековних болница за душевно оболеле, који су у то време постојале још само у Хиландару, Високим Дечанима и манастиру Свети Прохор Пчињски. Први пут се помиње у хрисовуљи из 1019. године, а у 14. веку га је обновио кнез Лазар. Због тога што је у прошлости неколико пута спаљиван и рушен, нису сачуване манастирске књиге и летописи који би могли више посведочити о његовом постанку, тако да о томе, нажалост, постоје само претпоставке. По једној, Свети Роман је био следбеник Светог Климента, који је проповедао хришћанство међу Словенима, а по другој, дошао је заједно са осталим монасима са Синаја и Свете Горе у 14. веку. У манастиру је сахрањен и гроф Николај Рајевски, руски племић и добровољац у српско–турском рату, који је послужио Толстоју за лик грофа Вронског у роману „Ана Карењина“. Ово место познато је по бројним чудотворним исцељењима, о којима је на срећу остао писани траг, што је вероватно један од разлога што је и данас очуван, упркос својој бурној историји.

Пут нас је даље одвео до подножја Суве планине, недалеко од античког друма за Скопље и Солун на једну, и Цариград на другу страну. На узвисини са које се пружа прелеп поглед на околне планине налази се манастир Дивљане, посвећен светом великомученику Димитрију. Према предању прву цркву на овом месту подигао је 394. године свети Никита Рeмезијански. Манастир је у својој историји неколико пута рушен и обнављан. Садашња црква, подигнута почетком 20. века, спада у ред оних са најбољом акустиком на Балкану. После Октобарске револуције у Русији, у манастиру су своје прибежиште нашле руске монахиње, официри и доктори. Црква је тада живописана и уређена, а поред ње подигнута је и мања, зимска црква, посвећена светом Серафиму Саровском. Манастирско сестринство је почело да расте, па је манастир постао женски. Данас је то поново мушки манастир.

Манастири Темска и Суково

Настављајући свој пут према истоку, следеће одредиште нам је био манастир Темска, посвећен Светом Ђорђу, смештен у близини истоименог села северно од Пирота, на путу за Књажевац, у долини живописне реке Темштице. Изграђен је на темељима старог храма из XI века, а према предању био је задужбина породице Дејановић, властеле цара Душана. Име је добио према остацима старог града Темца, који се налазио у поседу деспота Стефана Лазаревића. Руске монахиње оставиле су трага и у овом манастиру. Њиховим доласком манастир је постао женски, уздигнут је и обновљен, добивши нови конак, који је на све нас оставио посебан утисак. Један је од налепших и најуређенијих манастира овог краја.

Са севера пиротског краја, отишли смо на југ, на десну обалу реке Јерме, где је, у близини истоименог села, смештен манастир Суково, посвећен Успењу Пресвете Богородице. Садашњи изглед манастира је из половине XIX века и за њега је везано занимљиво предање. Једном младићу у сну се јавила Богородица која му је рекла да на месту званом „Црквиште“ откопа манастир. Иако му испрва није поверовао, младићу је помогао свештеник из села и заједно су са пар мештана на указаном месту пронашли икону и кандило, што је био знак да се ту некада налазио манастир. Међутим, то место се налазило на имању једног имућног Турчина, чији је син, чим је чуо шта се дешава, покушао да заустави њихов наум и у тренутку му се одузело тело и изгубила памет. Очајни родитељи замолили су свештеника да му помогне и након што му је очитао молитву, младићу је било боље. У знак захвалности, његова породица је од султана измолила дозволу (ферман) за изградњу манастира, а младић коме се јавила Богородица замонашио се и заједно са свештеником настанио у Сукову. Манастир је познат и по фресци Светог Христифора, који је приказан са псећом главом. Према једној легенди, припадао је племену људождера, тзв. „псоглавих“ (кинокефалон), а према другој, замолио је Бога да га наружи како не би био толико леп. Посебно се истиче и фреска Богородице са крилима, која представљају њен благослов верницима.

На крају првога дана, после обиласка ових светиња, сместили смо се у Димитровград на починак. Димитровград, односно старином Цариброд – тако га и назива локално бугарско становништво – припао је српској држави после Првог светског рата. Своје новије име добија након Другог светског рата у част првог председника Народне републике Бугарске Георгија Димитрова. Иначе старо име Цариброд значи ‘царев газ’, будући да је првобитно значење именице брод било управо ‘плитко место на реци где се може прећи пешке, газ’.

Код краља Милутина

Напустили смо Димитровград пре свитања, а док се пред нама тек указивао  предиван јесењи дан, ми смо већ прешли бугарску границу и јездили пут Софије. У центру града, у суседству са спомеником Светој Софији, Божанској премудрости (а уједно и симболу истоименог града), древним црквама Свете Петке и Светог Ђорђа, те бројним државним установама (Скупштином, Председништвом и судовима) уздиже се црква Свете Недеље, раније позната и под називом Свети краљ.

Пред црквом у којој почива нетлено тело Светог краља Милутина владала је торжествена атмосфера. Пред улазом се скупио дугачак ред верника, махом Срба, али и Бугара, који су чекали да уђу у храм. Неки од пролазника честитали су празник нама у реду. На улазу у храм стајао је свештеник који би сваког пре уласка упитао за име, очитао кратку молитву за здравље и попрскао светом воду.

Црква свете Недеље потиче отприлике из 10. века, а кроз своју дугогодишњу историју претрпела је мноштво рушења и обнављања. Последње од њих било је у 20. веку, тачније 1925. године када су бугарски комунисти покушали да експлозивом изврше атентат на цара Бориса. Атентат је на срећу био неуспешан, али је том приликом погинуло готово 200 људи, а црква је знатно оштећена. После тога је обновљена и поново освећена 1933. Данас представља велелепан храм који може да прими више стотина верника. Мошти краља Милутина су, готово неозлеђене, преживеле све ове недаће и данас привлаче велики број људи на поклоњење.

Литургија је започела нешто пре 9 часова по доласку митрополита Белоградчишког Поликарпа, који је начелствовао богослужењем. Црква је била сасвим испуњена народом. Неколико стотина Срба са свих српских страна окупило се на свечаном чину. Мошти Светога краља стајале су на средини цркве и народ је непрестано током литургије прилазио да их целива и да им се поклони. Служба је трајала нешто више од три сата, символ вере прочитан је и на бугарском и на српском језику. У молитвама је, између осталог, више пута поменут и српски народ, као и руски император Александар II, ослободилац Бугарске. При крају литургије један од свештенослужитеља и митрополит Поликарп обратили су се верном народу. У својим говорима истакли су важност Светог краља који већ неколико векова чува Софију и њене житеље и позвали на саборност и заједништво свих присутних, али и Срба и Бугара уопште: „Сви смо ми браћа и сестре и тако треба да остане заувек! Нека нам Бог дарује љубав, слогу и братску љубав“.

Након литургије извршен је свечани чин пресвлачења моштију у којем су учествовали бројни бугарски и неколицина српских свештенослужитеља. Затим је уследила литија с моштима светитеља по софијским улицама. На челу свечане поворке корачао је оркестар, за њим деца у бугарским и српским народним ношњама и заставама, затим свештенство с барјацима, одеждом светитеља и ковчежићем с честицом моштију Светога Саве, те ћивот с моштима Светог краља и након њега река народа. Из поворке су се из уста верног народа чуле и српске црквене и родољубиве песме, које су допринеле посебном доживљају литије. На крају је ћивот враћен у цркву, служба је завршена молитвом на коленима, а митрополит је одржао још један свечан и пригодан говор.

Манастир светог Јована Рилског

По завршетку свечаности, вратили смо се у аутобусе с одеждом Светог краља Милутина и упутили се према Рилском манастиру. Од Софије он је удаљен нешто више од два сата вожње према југу. Налази се, како му и само име каже, на дивовској планини Рили. Њен врх Мусала издигао се скоро читава 3 километра изнад висине мора и надвисује све друге врхове на Балкану. Један од највећих бугарских писаца Иван Вазов овако је описује: „Гледана са свих страна, Рила подсећа на какву тврђаву, издигнуту над облацима. Само један приступ та џиновска тврђава пружа до своје унутрашњости. То је клисура коју прави према југозападу брза и бујна река Рила…“

Крај те реке је и Рилски манастир, који је још у 10. веку основао свети Јован Рилски, један од најпоштованијих светаца у Бугарској. Са својих пет спратова највећи је манастир у Бугарској, а уједно и један од најлепших, најстаријих и најукрашенијих. На данашњем месту налази се од 1334. када га Хреља Охмућевић, велможа у служби Стефана Дечанског и Стефана Душана, обнавља, гради нову цркву и подиже до данас сачувану Хрељину кулу. Као и црква св. Недеље, Рилски манастир је још једна светиња која у одређеној мери повезује Србе и Бугаре и осликава њихово вековно преплитање и повезаност. Занимљив је и податак да су при помоћи Маре Бранковић 1469. мошти св. Јована Рилског пренесене натраг из Трнова у Рилски манастир.

Поново из пера Ивана Вазова сазнајемо какав је утисак остављао манстир почетком 20. века: „Овај манастир […] се бели и штрчи гостољубиво у самом срцу велике планине; само он оживљава овај безљудни, ненасељени планински свет, весели га, омађијава древним успоменама на Прво бугарско царство, које су једине преживеле векове.“ Манастир је кроз векове био кула светиља и место силе чудотворне и утехе духовне за народ хришћански у Бугарској, нарочито у тешка времена робовања под Турцима.

Данас је манастир жив, премда је што се тиче броја монаха видео и боље дане. Манастирски мир и живот нарушавају и буљуци разноразних туриста, углавном привучени манастиром као грађевином, а не као светињом. Уопште узев, Бугарска се још није опоравила од комунистичког периода. Верски препород који се десио после слома социјалистичких режима у Румунији, Русији, па и међу Србима нажалост је у великој мери заобишао Бугарску и њен народ.

После обиласка манастира, поклоњења иконама и моштима, посети музеју у оквиру манастира, испуњени утисцима вратили смо се у аутобусе и кренули назад за Србију. Одежду Светог краља Милутина понели смо као поклон на чување у цркву Светих апостола Петра и Павла у Неменикућама, подно Космаја.

Слога и братска љубав

Путовање нас је оплеменило и оставило снажан утисак на све. Било је неописиво надахњујуће и пријатно посетити наше манастире Светог Романа, Дивљане, Темску и Суково. Сваки од њих личи на мало земаљско парче раја, пре свега захваљујући бризи и непрестаном труду њихових населника, Бог их поживео и умножио! Круна свега била је ипак служба Божија у Софији и пресвлачење моштију Светога краља. Жеља је свега српскога народа да се он врати у своју задужбину, манастир Бањску на Космету. Неки сматрају да би његов повратак означио или бар најавио одређену прекретницу у окупацији ових српских крајева. Међутим, с друге стране, славни српски краљ сада има и другу мисију, која је можда промакла многима. Својим присуством у бугарској престоници он зближава и обједињује српски и бугарски народ. У време када је српски народ стиснут са свих страна, треба градити споне и везе са свима који не раде у интересима глобализма. Треба тражити заједничке интересе и уједињавати се. А то је увек једноставније и упутније радити с јединокрвним и јединоверним народом. Историја је познавала и добре и лоше односе међу српским и бугарским народом (ови други се некако много више помињу и потенцирају), али данашње време нас суочава са много већим и тежим опасностима, те нас обавезује и приморава да се ујединимо против зла нових радикалних идеологија и глобализма.

П.С. Захваљујемо нашем сапутнику Неши на уступљеним сликама.