Има нека тајна веза између књижевности и историје.
Било да је реч о добу које историја јако добро познаје или о неком које није довољно расветљено, у рукама правих књижевних мајстора оно се може оживети као да се одиграло јуче, уз сва своја искушења и противречности. Са друге стране, за настанак доброг књижевног дела, историја сама по себи не може бити довољна. Потребно је много више.
Ретко се дешава да се два књижевна дела различитих писаца тако природно допуњују, као романи „Крај столећа Касиопеје“ Мирослава Савићевића и „Дефтер царског хафије“ Драгорада Драгичевића. Постоји много сличности између њих, а најважнија је да се баве једним важним историјским догађајем.
УСТАНАК У БАНАТУ
Крај 16. века на нашим просторима обележила су нарастајућа непријатељства између Аустрије и Турске царевине. Иако је аустријски цар Рудолф II закључио мир са Турском у трајању од осам година, верујући да се ће се он одржати, османлијска Порта имала је друге планове. Рат са Аустријом помогао би им да се, са једне стране, упосле ратоборни и недисциплиновани јаничари, док би се насталим успесима подигао углед султана Мурата III. Уз прећутни пристанак из Стамбола, босански паша Хасан-паша Предојевић 1592. године осваја Бихаћ, али наредне године губи живот приликом опсаде Сиска. Тај пораз послужио је Турској да и званично објави рату Аустрији, а за главног заповедника турске војске постављен је велики везир Синан-паша.[1] Тако је почео тзв. Дуги рат (1593-1606).
После почетних успеха аустријске војске у борби против Турака, ослобађање од турске власти за српски народ деловало је као достижан сан. Ово се посебно осећало у пограничним просторима у којима су се две царевине сусретале, као у Банату. Осећајући да је куцнуо час да се поврати слобода, незадовољне спахије хришћанске вероисповести, припадници градских посада, кнезови и друге народне старешине у Банату одметнуле су се од својих дотадашњих господара и основале чете које су започеле борбу против њих. Тако је почео тзв. Устанак у Банату. Борбе устаника одвијале су се на широком простору од Јенопоља и Вилагошвара до Панчева и Молдове на Дунаву. Иако је у почетку деловао као хајдучки подвиг, за његово прерастање у устанак најзаслужније је било свештенство, предвођено вршачким владиком Теодором Тиводоровићем. [2] Према црквеном предању, одабране вршачке прваке владика Теодор поздравио је овим речима: „Узмите заставе их својих цркава, украсите их ликом Светог Саве. Као што је свети цар Константин победио са заставама на којима је био крст, тако и на нашим заставама нек се вије лик светог Саве, нашег духовног оца и бранитеља. Кренимо, децо моја и браћо моја, у бој за правду и слободу“.[3] Устанак се постепено проширио на цео Банат, да би у јуну били заузети Бечкерек и Бечеј, а после неколико неуспешних турских покушаја да их победе, устаници су освојили и Липово. То је уједно био и врхунац устанка.[4] Устаничке вође понудиле су српски престо ердељском кнезу Жигмунду Баторију, а такође су тражили и војну помоћ од Аустрије. Међутим, оставши без помоћи са обе стране, устаници нису могли да се одупру великом турском нападу у лето 1594. године и устанак у Банату је крваво угушен.[5]
А оно по чему ће се тај устанак у нашој историји свакако упамтити десило се месец дана пре његовог слома.
СПАЉИВАЊЕ МОШТИЈУ СВЕТОГ САВЕ
Из одмазде према устаницима и заставама које су носили, турски војсковођа Синан-паша однео је мошти Светог Саве из манастира Милешеве и наредио да се спале на београдском Врачару 27. априла (10. маја) 1594. године. Верује се да је његовој одлуци допринело и то што су Светог Саву, према речима дубровачког писца Ивана Томка Марнавића, славили и веровали у његова чудеса, и православни и муслимани и „наши католици“.[6] Поред овог догађаја, Српска православна црква и њени верници 16. маја по старом, односно 29. маја по новом календару обележавају празник посвећен Светом Теодору Вршачком, духовном вођи устаника, који је према народном предању од стране Турака жив одран.
Иако је у историографији прихваћено да су мошти нашег првог архиепископа спаљене на овај дан, овоме је претходила озбиљна научна расправа. У књизи „О спаљивању моштију Светог Саве“, Данило Визенитић приредио је исцрпан преглед свих разматрања о овом историјском догађају, као и њихових међусобних несугласица, који се понајвише односе на датум и место спаљивања свечевих моштију. У свом раду[7] на ову тему, Изабел Лис-Вјелгош указала је да коначно решење овог проблема представља сложен задатак, који захтева интердисциплинарни приступ, пре свега – историјски, верски и културни, а такође и књижевно-литургијски.
Остављајући историју у њеним даљим разматрањима, своје виђење ових догађаја понудила је књижевност.
КРАЈ СТОЛЕЋА КАСИОПЕЈЕ
Сигуран сам да постоје и други романи који се у вези са овим историјском догађајем могу поменути. Тако писац Влада Арсић у свом роману „Осиње гнездо“ у књижевној форми трилера разматра да ли су мошти Светог Саве заиста спаљене. Међутим, ако узмемо да се тај догађај заиста и догодио како су се историја и црквено предање сагласили, најпре бих почео од романа „Крај столећа Касиопеје“ Мирослава Савићевића, доктора филологије, сценаристе и дугогодишњег уредника Телевизије Београд.
У сазвежћу Касиопеја 1572. године појавила се изненада нова, сјајна звезда. Својом појавом, изненадила је све астрономе који су је уочили, да би након две године то урадила опет, овога пута својим нестанком. Да ли је у питању било добро или лоше знамење, није се са сигурношћу знало, а наука је до дан-данас успела само да утврди да је у питању тзв. супернова, односно да припада класи звезда које насилно експлодирају, а након ерупције, њихов сјај се изненада многоструко повећава. Оне могу да емитују велику количину светлости неколико недеља, а затим следи њено гашење. Двадесет година након њене последње појаве на небу, у току рата између Аустрије и Турске, догађа се устанак у Банату. Да ли постоје неке везе постоје између ових догађаја указује се проучавањем одломака из неколико рукописа који потичу из овог доба: „Трансмутације“ Јохана Хутмана, „Писма трговца с Истока“ Бартоломеа де Кореиса, „Умран“ Ибрахима Печевија и „Цароставник пећки“ патријарха Пајсија.
На самом почетку, аутор романа преузима на себе улогу непознатог приређивача, који је све ове рукописе сакупио, проучио и поређао поједине одломке из њих у одговарајућу целину. Кроз ове записе, упознајемо се са догађајима уочи и током Устанка у Банату, као и њиховим састављачима и личностима са којима су се сусрели: Рудолфом II, Муратом III, Синан-Пашом, владиком Теодором, Дели-Марком, устаничким прваком… Роман се тако може читати редом који је приређивач сам направио, а може се читати на прескок, према записима из једног рукописа, затим од почетка према записима другог и тако редом.
Размишљања, визије, страхови и тајне изнете у њима осликавају један нови свет, који ниче у сенци угашене звезде. Пред читаоцима се указује Европа прожета рационализмом, алхемијом, мистицизмом, религијом, користољубљем, вером, патњом и страдањима, у којој се све ово непрекидно тражи и судара, осуђено да се никад сасвим не пронађе. Ту је и један народ, који је однекуд пронашао снаге за још један чин отпора и ново страдање. Рекло би се да није случајно што је овај роман изашао 1992. године, да нас на све ово подсети.
Како некад, тако и сад.
ДЕФТЕР ЦАРСКОГ ХАФИЈЕ
Више од тридесет година након изласка романа „Крај столећа Касиопеје“ и две године након смрти Мирослава Савићевића, пред читалачком публиком појављује се роман „Дефтер царског Хафије“ писца и новинара Драгорада Драгичевића.
Благодат коју су Турци прижељкивали чином Синан-паше била је помућена гласинама које су стизале са крајњег запада царевине. Нису пронађени историјски записи који би потврдили да се ово догодило у време првих потомака Мурата III, али је познато да је његов праунук, Мурат IV на ове просторе 1639. године послао специјалног иследника да испита гласове о црквама прелетницама, у ибарској долини, које прелећу с брда на брдо, са обале на обалу, и тако избегавају важећу забрану изградње и рушење. О овој истрази, поред рукописа под називом „Дефтер царског хафије“, пронађена су још два муслиманска – „Сиџил брваничког кадије“ и „Записи ћатипа Мевлудина“, као и хришћанском „Рукопис инока Тадеја“. И у овом роману аутор на себе преузима улогу приређивача, који је покушао да одломке ових докумената посложи тако да могу дати најбољу повест о овим догађајима. Само што је овога пута радња смештена у Србији и тиче се пре свега – нас.
Кроз одломке из ових рукописа, који се могу читати редоследом како су дати, или читањем прво документа једног аутора, па затим редом осталих, сазнајемо доста о положају хришћанске раје под турским зулумом, феудалном устројству у покореним земљама, корупцији њихових управитеља и страху од моћи царевих изасланика. Овде је такође приказана и улога коју је Свети Сава имао за православне Србе, као и оне који су под турском најездом примили ислам.
Ако је „Крај столећа Касиопеје“ покушао да одгонетне како се отпор једног малог народа, као што је српски, уклапа у велика светска кретања политике, профита и езотерије, и која је улога Светог Саве у свему томе, онда је „Дефтер царског хафије“ прича о Светом Сави и нама самима, 45 година касније након спаљивања његових моштију.
Његова прича је безвремена, без обзира да ли се поједина њена поглавља одигравају у време Устанка у Банату или касније.
То је уједно, и наша прича, са и без Турака.
Како некад, тако и сад.
ЦЕНА ТИШИНЕ
Иако својим обимом нису велики, оба романа успевају да на оригиналан начин прикажу један историјски догађај из више различитих националних, верских, политичких и културних углова. Лично бих дао предност “Дефтеру царског хафије” у односу на “Крај столећа Касиопеје”, због боље равнотеже броја ликова и њихове разраде. Али свакако препоручујем да их прочитате упоредо, као део једне веће целине. Чак могу и да замислим ТВ серију која би била екранизација ова два романа, у две телевизијске сезоне.
„Крај столећа Касиопеје“ и „Дефтер царског хафије“ показују како се књижевност и историја могу међусобно допуњавати. Та спона делује природна, јер што историја не зна или не разуме, књижевност може да наслути, измашта и надомести. Ипак, да би сачувале оно што јесу, важно је да се једна другој не мешају у занат.
Неки историјски догађаји су тако важни, да историја не може да искаже све о њима, а књижевност не може да попуни сва недостајућа места.
Са друге стране, не причати о њима и не покушавати да се она осветле уз њихову помоћ, несумњиво значи прећутати их.
„….Савино су тело Турци сагорели,
И његов су пепʼо на ветар изнели, —
И где год је трунка пепела му пала,
Ту је нова љубав к роду засијала…“
Јован Јовановић Змај
Извори:
[1] Ћоровић, В. (2005), „Илустрована историја Срба“, Књ 4, Народна књига, стр. 49.
[2] Крстић, А. (2022) „Срби у Банату током 15. и 16. века: историографски резултати и могућности за даља истраживања“, Attentide, гласник Историјског архива Кикинде, 18, стр. 52-60.
[3] https://svetigora.com/sveti-svestenomucenik-teodor-episkop-vrsacki/
[4] Лемајић Н. (2013) „Српско становништво Баната и Поморишја у XV и XVI ВЕКУ (и њихови прваци и старешине)“, у „Средњовековна насеља на тлу Војводине – историјски догађаји и процеси“, Историјски архив „Срем“, Сремска Митровица, Философски факултет у Новом Саду, Одсек за историју“, стр. 22.
[5] Крстић, А. (2022) „Срби у Банату током 15. и 16. века: историографски резултати и могућности за даља истраживања“, Attentide, гласник Историјског архива Кикинде, 18, стр. 60.
[6] Екмечић, М (2019) „Дуго кретање између клања и орања: Историја Срба у новом веку (1492–1992)“, Шесто издање, Evro Book, Београд, стр. 44.
[7] Лис-Вјелгош И. 2012. „Још једном о моштима Светог Саве – према неким познијим средњевековним изворима“, Црквене Студије, Ниш, стр. 272.