Када се помене Етиопија, прво што ми пада на памет су Хаиле Селасије, растафаријанци и краљица од Сабе.

Ови насумични одјеци историје свакако одају моје незнање, али у њима се може пронаћи и радозналост када је у питању ова земља. До скоро сам мислио да је највећа тачка спајања и разумевања наших земаља остварена кроз Покрет несврстаних.

И ко зна колико дуго би на томе и остало, да се није догодио стрип „Ага“.

НА РОГУ АФРИКЕ

Крајем 19. века, готово цео афрички континент налазио се у поседу европских сила, са изузетком две земље: Либерије, основане од стране америчких робова-повратника из САД, и Етоипије, земље са дугом историјом и традицијом. Њен повољан географски положај на рогу Африке ју је, нажалост, учинио пожељним колонијалним поседом, и то од стране тада младе европске силе у настајању – Италије.

Након уједињења у другој половини 19. века, Италија је хтела да се докаже као важна европска (а тиме и светска) империјална сила. Рог Африке је у том периоду био нетакнут од стране европских освајача, па је Италија стога своје империјалне амбиције усмерила на овај део афричког континента. Прво је основала колонију у Асапском заливу, која је служила као станица за бродове на путу ка Суецком каналу. У сарадњи са Уједињеним Краљевством, од Египта је анектирана (читај: отета) лука Масаве (у данашњој Еритреји) и припојена новоформираној колонији, а иста судбина задесила је и данашњу Сомалију. Италијанска освајања су Абисинији, како се Етиопија тада звала, затворила излаз на море, претећи њеном опстанку у годинама које су уследиле.

Наредних неколико година прошле су у међусобним чаркама, а онда је 1889. године потписан уговор у Вучалу, градићу у северној Етиопији, уз посредовање Велике Британије. Споразумом је Италији омогућена управа над Еритрејом у замену за признање Менелика II као новога цара Етиопије. Из угла народа Абисиније, овај уговор и окупација Еритреје која из њега следи била је виђена као нужно зло и привремено решење, док је Италија сматрала да је овим споразумом Етиопија постала њен протекторат. Ослањајући се на дипломатску  и војну помоћ Русије и Француске, Етиопија је одбила нове уступке Италији, која, са друге стране, није била спремна да попусти пред захтевима народа кога је сматрала инфериорним. Тако је 1895. године избио Први италијанско-етиопски рат, који се завршио поразом технолошки и „цивилизацијски“ супериорније Италије у бици код Адве 1896. године. Војне, политичке и империјалне амбиције Италије у Африци су заустављене на неколико деценија. Споразумом у Адис Абеби Етиопији је призната независност, а утврђена је и граница са Ериттрејом као италијанском колонијом. Уговором из 1928. предвиђено је и да се сви спорови између Италије и Етиопије решавају споразумно и арбитражом.

Међутим, четрдесет година касније, све се променило са доласком италијанских фашиста на власт. Године 1935. у области оазе Велвел, у граничној зони Етиопије, Италије и Британске Сомалије, дошло је до сукоба који је прерастао у „Абисниску кризу“. Међутим, Етиопија випе није имала дипломатску подршку као у првом сукобу са Италијом, која је овога пута решење видела само у рату. Јован Дучић, посланик Краљевине Југославије у Риму, у јеку Абисинске кризе, забележио је ове речи Фулвија Сувича, италијанског државног подсекретара за иностране послове: „Абисинија није држава створена на моралној и социјалној основи; то је само збир разних племенских војних савеза за заједничку одбрану од белих нападача. Међу тим племенима не постоји ни јединство расно, ни религиозно. Кад немају белих да се с њима бију, онда се убијају међу собом. Са таквом државом немогуће је ишта закључивати и уговарати пошто не постоје никакве и ничије гарантије које би биле довољне.“ Тако је почео Други италијанско-етиопски рат.

Италијанске снаге, иако малобројне, војно-технички гледано стајале су много боље него браниоци Етопије, којима је недостајало модерно оружје, пре свега тенкови, авиони и тешка артиљерија. Поред тога, Италијани су у овом рату користили и бојне отрове и забрањену муницију, па су за мање од пола године успели да окупирају Адис Абебу и у мају 1936. прогласе крај рата. Етиопски цар Хаиле Селасије и део етиопске војске отишли су у прогонство, како би наставили борбу против окупатора. Етиопија је подељена на шест провинција, а италијанска војска спроводила је велике одмазде, у виду хапшења, погубљења и затварања у логоре великог броја Етиопљана.

И ту почиње ова прича.

КОСТ У ГРЛУ

Абдиса Ага рођен је 1920. године у западном делу Етиопије, у области Велега. Са 14 година ступио је у војску, у којој је напредовао до официрског чина. Учествовао је у Другом италијанско-етиопском рату, а након пораза етиопске војске, наставио је да се бори за своју земљу као припадник герилског покрета. Заробљен је са непуних 17 година и на војном суду осуђен је на осам година затвора, које је морао одслужити далеко од Етиопије, и то у земљи окупатора – Италији.

Провео је неколико месеци у логору за ратне заробљенике у близини Палерма, као пролазној станици након које му је одређена казна у Асинари, малом острву близу Сардиније, где су у Првом светском рату смештани аустроугарски ратни заробљеници. У Асинари су такође били заробљени и чланови етиопског племства, међу којима и ћерка Хаиле Селасија.

Међутим, услови под којима је своју казну служио затворени Абдиса, далеко су од оних под којима су били заточени тако важни чланови етиопског друштва. Абдиса је своју казну издржавао са официрима етиопске и војске других националности, који су смештани заједно у баракама. На почетку, Етиопљани су се држали скупа, не мешајући се са другима, али заједничка мука довела је Абдису до нових познанстава и пријатељстава. И то ни мање, ни више, него са људима са ових простора, шесторицом Јуогословена! У својим сећањима из овог периода, Абдиса је навео имена свега двојице, који су за наставак његове приче били вероватно и најважнији: југословенски мајор Јулио Јуле Качић и његов помоћник Стеван, чије презиме изгледа није забележено.

Из овог друговања зачела се идеја о бекству и борби против окупатора, а како се завршила, сазнаћете ако прочитате стрип „Ага“ етиопског уметника Минаса Халефома.

У ДЕВЕТОЈ ДИМЕНЗИЈИ

Минас (Саним) Халефом рођен је у Адис Абеби 1990. године. Дипломирао је политичке науке и међународне односе на Уиверзитету у Адис Абеби 2012. године, након чега је три године провео на различитим позицијама у више предузећа. Међутим, његова страст је ипак постала уметност. Његова уметничка дела красила су Националну уметничку галерију Етиопије, уметничку галерију „Sheba’s“, али и луксузне ланце хотела као што је „Хилтон“. Из цртаних филмова и холивудских остварења произашла је његова љубав према стрипу, којом је надахнуо и свој првенац.

Стрип „Ага“ објављен је у Етиопији 2019. године, уз подршку амбасаде Републике Србије у овој земљи, у којој је одржана и промоција овог стрипа. Овом догађају су између осталих присуствовали и ћерка Абдиса Аге, као и његови етиопски саборци. До објављивања српског издања дошло је захваљујући Удружењу стрип аутора и обожавалаца стрипа Републике Српске „Девета димензија“ из Бањалуке, који су трагом новинских текстова о овом догађају ступили у контакт са аутором и коначно га објавили 2021. године.

ЦРНО-БИЈЕЛИ СВИЈЕТ

На 150 страна овог издања смештена је прича о Аги, његовом животу, боравку у заточеништву и ослобођењу, као и текст Петра Лончара, који пружа историјска објашњења онога што је представљено у самој причи, кратак интервју са аутором стрипа и његова биографија. Целокупна тема ме је понела да је истражим и овим текстом представим мало шире него што можда и има потребе, али то је природна последица читања овог стрипа.

По својој форми, „Ага“ призива радове Френка Милера у његовом ауторском чеду „Град греха“. Табле су у претежно црно-белој поставци, са употребом различитих боја у тачно одређене сврхе (за жуто-наранџасти пламен експлозија, црвене очи италијанских фашиста и др.). Са друге стране, по цртежу и кадрирању, „Ага“ не личи на класичне акционе стрипове из америчке и европске школе. И у том погледу је јединствен.

Стрип ме је освојио својим занимљивим визуелним идентитетом и ауторовом посвећеношћу темама из националне историје. Ретко је видети код неког младог уметника са оствареном међународном каријером да се интересује за ове теме и да успева њима да се бави на овакав начин. Надам се да ће то покренути и наше уметнике, да на нов начин приступе и истраже неке теме из наше пребогате историје. Али понајвише се надам да ће наше историчаре ово дело упутити да истраже ко су били ти југословенски саборци са којима се здружио Абдиса Ага током свог заточеништва.

Без њихове помоћи његова животна прича била би савим другачија, а Етиопија и свет би остали ускраћени за једног великог родољуба и војника и један добар стрип.

СЛОБОДА

За све који о Етиопији знају само преко Покрета несврстаних, препоручујем да прочитају стрип и упознају се са овом земљом на јединствен начин. Откриће несумњиво, да осим православља, имамо још неке ствари које нас спајају.

Овим стрипом Минас је отргнуо из заборава неке вечне теме и идеале, као што су љубав према домовини, пожртвованост и борба за слободу.

У борби Абдисе Аге и његових југословенсих сабораца има нечега из античког доба, из устанка Спартака и садругова против робовања у Римском царству.

У борби за слободу нема места предаји и дефетизму, а чак и у најстрашнијим тренуцима када све делује безнадежно, треба имати воље, наде и стрпљења.

Јуче, данас, сутра.